Čačak, mart 2026. Petogodišnji dečak izlazi sam iz vrtića, prolazi kroz kapiju i odlazi ulicom. Niko ga ne zaustavlja. Incident se, srećom, završio bez tragedije. Ali pitanje koje je ostalo iza njega nije ni malo bezopasno: ko je tu zapravo zakazao?
Ako ste pratili medijsko izveštavanje, dobili ste odgovor u roku od nekoliko sati: kriv je vaspitač. Roditelji su besni. Direktori obećavaju da će biti ”ispoštovana procedura”. Inspekcija najavljuje posetu. A niko – bukvalno niko u javnom prostoru – nije postavio jednostavno pitanje: je li taj vaspitač uopšte fizički mogao da spreči ono što se desilo?
Matematika nemoguće misije
Zakon o predškolskom vaspitanju i obrazovanju propisuje da jedna vaspitna grupa može imati do 26 dece u jaslicama i do 28 u vrtiću. U praksi, ta gornja granica retko kada se poštuje – roditelji znaju za grupe od 30, pa i 33 dece. Uz to, sve češće, u grupi radi samo jedan vaspitač, umesto propisanog para.
Uradimo računicu. Jedan odrasli, 28 dece uzrasta od tri do sedam godina. Jedno dete mora u toalet – hitno, ne može da čeka. Vaspitač ga odvodi. Dvadeset i sedmoro dece ostaje u prostoriji. Bez nadzora. Ne zato što je vaspitač nebrizan. Nego zato što je jedan čovek fizički na jednom mestu.
Incident u Čačku nije izuzetak – on je simptom. U poslednjoj deceniji, Srbija je zabeležila niz sličnih slučajeva u kojima su vaspitači pozivani na odgovornost za sistemske propuste:
Beograd, 2019: Dete od četiri godine zadobilo je povredu glave u dvorištu vrtića. Vaspitačica je disciplinski kažnjena. U izveštaju inspekcije pominje se „nedovoljan nadzor“. U istom izveštaju, nigde se ne pominje da je u tom trenutku u dvorištu bilo možda 31 dete sa jednom vaspitačicom, jer je druga bila na bolovanju.
Novi Sad, 2021: Trogodišnje dete progutalo je strani predmet tokom slobodne igre. Istraga. Mediji. Vaspitač se javno izvinjava. Ono što nije dospelo u naslove: u grupi je tog dana bilo 29 dece, od kojih su četvoro imala posebne potrebe, a pratilac koji je trebalo da bude prisutan nije došao na posao.
Niš, 2023: Dvoje dece se potuklo, jedno zadobilo posekotinu. Roditelji jednog od njih podneli krivičnu prijavu. Vaspitačica je, u trenutku incidenta, pomagala detetu s teškoćama u razvoju da se obuče. Bila je jedina odrasla osoba u grupi od 27 predškolaca.
Uzorak je jasan. Incident – istraga – kazna za vaspitača. Sistemski uzrok? Nigde na vidiku.
Mi ne znamo jesu li se ove situacije tačno ovako dogodile. Možemo da nagađamo. Ali kao društvo, uživamo da prstom upremo u jednu osobu i optužimo. A da ne znamo da li je uopšte moglo da bude drugačije.
Šta kaže struka – i šta kaže praksa
Svetska zdravstvena organizacija i UNICEF preporučuju odnos jedan odrasli prema petoro do osmoro dece predškolskog uzrasta, u zavisnosti od starosti. Skandinavske zemlje uglavnom se drže odnosa 1:5 do 1:6. Slovenija, koja nam je geografski i kulturno bliska, ima zakonski limit od 12 do 17 dece po vaspitnoj grupi, uz obavezno dvoje vaspitača.
U Srbiji, Pravilnik o normativima i standardima rada ustanove za decu teorijski propisuje 26-28 dece kao gornju granicu. Ali pravilnik ne propisuje šta se dešava ako se ta norma ne poštuje.
Sindikati prosvetnih radnika godinama upozoravaju: vaspitači u Srbiji rade u uslovima koji nisu bezbedni – ni za decu, ni za njih same. Republički pedagoški zavod u izveštaju iz 2022. godine navodi da 68% predškolskih ustanova nema dovoljan broj vaspitača u odnosu na upisanu decu. Šezdeset i osam procenata. To nije izuzetak. To je norma.
Platite sramotu ili uložite u sistem
Prosečna neto zarada vaspitača u Srbiji je ispod republičkog proseka za sve zaposlene. Kako deo plate isplaćuje država, a deo lokalne samouprave, one negde i kasne po nekoliko meseci, a negde su i osetno ispod proseka. Za posao koji podrazumeva brigu o bezbednosti, emocionalnom razvoju i fizičkim potrebama dvadeset i više dece istovremeno, po svim vremenskim uslovima, tokom osam sati dnevno.
Zanimanje vaspitača u Srbiji beleži hroničan nedostatak kadra. Pedagoški fakulteti imaju osipanje studenata, a oni koji završe studije sve češće biraju privatne vrtiće, inostranstvo ili potpuno drugi posao. Sistem koji ne plaća dovoljno, ne zapošljava dovoljno i ne oprema dovoljno, a onda traži savršene rezultate – taj sistem ne zaslužuje da bude iznenađen kada dođe do incidenta.
Samo da se pomene: istraživanje Udruženja vaspitača Srbije iz 2023. pokazuje da više od polovine anketiranih vaspitača kupuje deo potrošnog materijala – papirne maramice, dezinfekciona sredstva, ponekad i crtaći papir – iz sopstvenog džepa. Jer ih nema dovoljno u vrtiću. Jer sredstava nema.
Anatomija krivice
Kada dođe do incidenta, mehanizam je uvek isti. Roditelji (razumljivo, iz straha i bola) traže odgovornog. Mediji (razumljivo, jer je lako) upiru prstom u vaspitača. Inspekcija dolazi. Direktori ”poštuju proceduru”. Ministarstvo ćuti ili izdaje saopštenje o „preduzimanju mera“.
Ono što nikad ne dođe na naplatu: ko je doneo odluku da se jedna vaspitačica ostavi sa 30 dece? Ko je potpisao budžet koji nije predvideo zapošljavanje još jedne osobe? Ko je godinama znao za pretrpane grupe i nije menjao propise s oštrim sankcijama?
Vaspitač koji je odveo dete u toalet nije zakazao. Zakazao je sistem koji mu nije dao kolegu da ostane sa ostalom decom. Koji nije ugradio bezbednosnu bravu na izlaz. Koji nije obezbedio dovoljno prostora, dovoljno ruku, dovoljno svega.
Šta tražimo – i od koga
Tražimo od Ministarstva prosvete jasne i primenjive standarde – ne pravilnike koji se ignorišu. Tražimo od lokalne samouprave da prati koliko dece ima po grupi i da za prekoračenje postoji stvarna sankcija. Tražimo od medija da, pre nego što objave lice i ime vaspitača, objave koliko je dece bilo u grupi i koliko odraslih. Tražimo od svih nas da pre nego što osudimo čoveka koji je sam radio posao za dvoje – zapitamo ko ga je tako ostavio.
Deca zaslužuju bezbedne vrtiće. Vaspitači zaslužuju uslove u kojima to može da se obezbedi. Jedno bez drugog ne postoji.
Autor: Redakcija Zelene učionice