U izdanju Kreativnog centra nedavno se pojavio novi i po mnogo čemu jedinstven priručnik, namenjen vaspitačima i stručnim saradnicima, ali i drugim učesnicima procesa u ustanovama i van nje. Reč je o knjizi „Učenje kroz praksu u vrtiću”, a autorke su se potrudile da istaknu značaj reflekcije u vaspitnoj praksi i pomognu vaspitačima koji žele da je primene da to urade na najbolji način.
Iza priručnika stoje Branka Stanojević, Anita Erić i Tatjana Pavlović, a sve autorke su ujedno i stručni saradnici u predškolskim ustanovama u Kragujevcu. S njima smo razgovarali o priručniku i tome zašto je važno da vaspitači uče kroz praksu.
Kome je namenjen priručnik „Učenje kroz praksu u vrtiću“?
– Priručnik je namenjen zaposlenima u predškolskim ustanovama, vaspitačima i stručnim saradnicima, ali i drugim učesnicima procesa u ustanovama i van nje. Čitalac može biti svako ko pokaže interesovanje za istraživanje – učenje u predškolskim ustanovama.
Kako je priručnik nastao?
– Priručnik je nastao iz potrebe da se pokrene i zabeleži proces promene, da se napravi iskorak iz svakodnevne rutine kroz istraživanje sopstvene prakse. Želele smo da se podsetimo važnosti preispitivanja teorije u praksi kroz sopstveno angažovanje. Istraživanjem jednog malog segmenta vaspitno-obrazovnog rada, prikupljanjem podataka i materijala i njihovom analizom došli smo do zajedničkih uvida – onoga što nam je bila namera, ali i stvarnog delovanja u praksi. Vodilo nas je učenje i učešće praktičara na zajedničkom zadatku, onih koji su spremni da dalje grade i preispituju svoja znanja, veštine i sopstveni vaspitno-obrazovni rad.
Kako je priručnik koncipiran?
– Priručnik sadrži četiri celine kroz koje smo pokušali da istražimo put refleksije u vaspitnoj praksi. Prvu celinu čine teorijska polazišta: dete, zajednica, vrtić, vaspitač, dijalog, refleksija. U nastavku smo se bavili pojmom i teorijskim okvirom refleksije. U postojećoj literaturi i stručnim člancima dosta se govori o refleksivnim tehnikama koje podržavaju sagledavanje sopstvene prakse. U skorije vreme se više pažnje posvećuje ovom pojmu na nivou predškolskog vaspitanja i obrazovanja.
Drugu celinu smo zasnovale na istraživanju koje je sprovedeno na nivou predškolskih ustanova i koje predstavlja okosnicu priručnika. Pokušale smo da s vaspitačima uradimo analizu beležaka i da kroz razmene dođemo do zajedničkog razumevanja sopstvene prakse.
Treća celina se odnosi na kompetencije i na postupke koje pokreću promene a koje su deo refleksije vaspitača i stručnih saradnika.
Četvrta celina su prilozi.
Objasnite bliže pojam refleksivni praktičar.
– Refleksija, može se reći, predstavlja sliku „u ogledalu“. Prevedeno na vaspitno-obrazovni rad, ona predstavlja odstupanja, razlike u nameri i onome šta i kako radimo, proces samoučenja, učenje u sopstvenoj praksi, istraživanje, veštinu. Praktičari mogu koristiti različite definicije u svom radu, ali treba imati na umu da je nosilac promena pojedinac sa svojim znanjima, veštinama, stavovima oslikanim u vlastitoj praksi. Kako promena ne ide „spolja“ već iz samog učesnika, refleksija, vođena i podržana koracima ili fazama, omogućava dalje učenje i razvoj vlastite prakse.
Koje zahteve takav način rada stavlja pred vaspitače i stručne saradnike?
– Pre bi se moglo govoriti o potrebama i uslovima za ostvarivanje promena u praksi. To su: dijalog, demokratičnost, otvorenost, strpljenje i zajedničko razumevanje vaspitne prakse. Dalje bi to bile promene postojećih „uloga“ vaspitača i stručnih saradnika u svakodnevnom radu. Gotova i unapred data rešenja i predloge trebalo bi zameniti uzajamnom podrškom, osećajem pripadanja zajednici koja uči, usmerenosti ka zajedničkom cilju.
Kakve ste promene uočili kod svojih saradnika primenom tog načina rada?
– Stručni saradnici su imali priliku da uče kroz preispitivanje sopstvene uloge i mesta u vaspitnom radu, ali i preispitivanjem u odnosu na druge učesnike u zajedničkom radu. U različitim ulogama stručni saradnici su mogli da dobiju sliku onoga što jesu i u odnosu na sopstvenu praksu i u odnosu na zajedničku praksu s vaspitačima, ali i uvid u ono šta mogu da promene. U ovom procesu izdvojili su se odnosi koje smo zajedno uspostavljali a koji su se zasnivali na međusobnom uvažavanju, poverenju, aktivnom slušanju, iskrenosti i podršci.
U priručniku naglašavate važnost dijaloga između vaspitača i stručnih saradnika. Objasnite nam zašto je on važan.
– Dijalog je način da se istraži neko pitanje. Brojne su veštine koje možemo da gradimo kroz dijalog. Ali u smislu kako smo videli proces promene vaspitne prakse, dijalog omogućava ravnopravno sagledavanje prakse kroz učešće vaspitača i stručnih saradnika. Dosadašnja iskustva uče nas tome da je potrebno da se kroz istraživački pristup traga za odgovorima.
Odgovor nije jedan i dat, već nas dijalog vodi i daje nam više predloga i ideja koje dalje pratimo. Tako se dijalog nameće kao preduslov i uslov promena. Dijalog postaje model u vaspitnoj praksi i reflektuje se na način kako se nosimo sa izazovima i promenama u odnosu na nas same, ali i na decu i njihove roditelje.
Priručnik prate dva portfolija. Kome su oni namenjeni i kako su koncipirani?
– Portfolio za vaspitače koncipiran je tako da prati period od jedne radne godine. Pored opštih informacija o vaspitaču, sadrži podatke o trenutnom učešću u radu ustanove, kao i o objavljenim radovima samog vaspitača.
Sledi inicijalna samoprocena profesionalnih kompetenicija koja predstavlja uslov za planiranje profesionalnog razvoja praktičara.
Naredni deo portfolija je „Vaspitna grupa“, koju čine podaci o deci, roditeljima, struktura vaspitne grupe, praćenje dečjeg razvoja, koje je planirano da se realizuje s roditeljima, kao i primeri saradnje sa stručnim saradnicima. Najvažnije je da vaspitač, dajući ove podatke, UVEK sagledava dete kroz uvid u to šta dete ume, zna i može, kao i koje su mu podrške potrebne i od koga da bi se podržao njegov dalji razvoj i napredovanje.
Za svako dete predviđen je prostor za praćenje napredovanja.
Sledeći segment u portfoliju odnosi se na beleženje promene prostora, kao i učesnika, na izgled prostora u odnosu na aktivnosti u grupi. Priloženim fotografijama mogu se prikazati promene u prostoru.
U delu koji se odnosi na porodicu opisuju se svi načini i vidovi saradnje, ali i evaluacija saradnje s porodicom.
„Planiranje, realizacija, evaluacija“ je deo koji sa jedne strane omogućava prikupljanje primera planiranja, realizacije i evaluacije vaspitno-obrazovnog rada, a s druge strane sagledavanje poteškoća u svakom od ova tri segmenta ili u celini. Svaki segment ima deo koji prikazuje zajednički rad vaspitača i stručnih saradnika.
Deo „Projekti, istraživanja“ oslikava rad vaspitača u projektima ili istraživanjima tokom jedne radne godine.
Poslednji deo jeste „Pojmovnik“, koji ima za cilj da se vaspitač sam odredi u odnosu na određeni pojam, njegovo značenje i razumevanje, kao i da ga tokom godine proširuje, proverava u svojoj praksi…
„Beleške“ su planirane kao mogućnost da vaspitač zabeleži ono što proceni da mu je važno za rad, razna pitanja, nedoumice, kao i predloge za kvalitetniju praksu.
Portfolio za stručne saradnike ima donekle sličnu strukturu. Zamišljeno je da prati ciklus od četiri godine. Nakon inicijalne procene stručni saradnik definiše kompetencije koje planira da unapredi u jednoj radnoj godini. Izdvajanjem kompetencija u jednoj radnoj godini koje procenjuje da poseduje u manjoj, delimičnoj ili u većoj meri, opredeljuje se za jednu od oblasti rada u kojoj će pratiti svoje usavršavanje (npr. Dečji razvoj i napredovanje).
U primeru koji je dat stručni saradnik takođe definiše i nivo ostvarivanja profesionalnog razvoja na nivou vaspitne grupe, vrtića ili ustanove. Grafički prostori koji slede su prostori za opise procesa i dokaza onoga što se bude dešavalo u procesu usavršavanja. Njih prate pitanja, koraci, dileme, dijalog i refleksija, ali i dalji predlog akcije.
Posebno je izdvojena tabela koja sadrži podatke o broju grupa, dece i vaspitača s kojima stručni saradnik neposredno ostvaruje saradnju.
Oba portfolija daju mogućnost da se u praksi oprobaju, preispitaju, dopune i unaprede. Zato što samo refleksijom možemo doći do novih uvida i promena.