Да ли је и Србија, као и већина западних земаља, упала у замку продужене адолесценције. Због незрелости све чешће пуцају везе и бракови. Данас деца раније улазе у пубертет, а адолесценција дуже траје
Србија спада у земље у којима се деца изузетно касно осамостаљују, а истраживања показују да безмало већи број тридесетогодишњака живи са родитељима него самостално. Касно осамостаљивање и сепарација, касније ступање у брак, све већи број развода, проблеми у родитељству… Све су то последице исте бољке – продужене адолесценције.
Ова „бољка“ мучи не само наше друштво, већ и велики део човечанства, а последице су не само психолошке и емоционалне, већ и економске, и медицинске. Најновија неуролошка истраживања показала су да је дошло и до промена у самом људском мозгу. Чеони део мозга (префронтални кортекс), задужен за размишљање и самоконтролу, не развија се потпуно до средине двадесетих година, као што се доскора веровало. Али зато су зоне повезане са емоционалним центрима потпуно развијене са 17. Тако све чешће мозак једног 24-годишњака више личи на мозак тинејџера, него одрасле особе!Управо због изражене импулсивности и недостатка самоконтроле, степен криминала између 16. и 24. године и код нас је све већи, а починиоци све незрелији.Зато неке земље границу пунолетства померају са 18 на 21. У Швајцарској је то чак 25. У Србији се граница зрелости формалноправно, како сазнајемо, неће померати, али се сваки појединачни случај млађег пунолетника који почини неко кривично дело разматра и процењује његова зрелост. С обзиром на то да велики број њих показује незрелост, казне су каткад блаже него што би иначе биле за особу од на пример 22 године.Србија је, баш као и многе друге државе, постала земља контрадикторности. Живи се све брже, али зато млади све спорије улазе у свет одраслих. Они све раније улазе у пубертет, а из њега све касније излазе. Овај рани улазак посебно је видљив код девојчица, јер пестициди у храни симулирају женске полне хормоне, па зато оне брже сазревају.Адолесценција почиње са почетком пубертета и траје све док дете не почне да живи живот одрасле особе, објашњава Тања Папић, психотерапеут у супервизији. Пубертет представља физички и сексуални развој, а адолесценција и емоционални, социјални, ментални и психолошки. Међутим, данас се суочавамо са два феномена: да деца раније улазе у пубертет и да адолесценција дуже траје. Један од разлога је савремени начин живота, који захтева касније завршавање школе и касније осамостаљивање и сепарацију од родитеља.
„СРЕЋНИ“ ЗАПАДЊАЦИ И УСПЕШНИ ИСТОЧЊАЦИ
Док је на Западу императив да дете буде срећно, у Азији нема пуно показивања љубави, али има учења деце да се боре. Зато су, каже Миливојевић, та деца успешна, док су деца на Западу често несрећна и неостварена. Уместо да их усрећују, родитељи је требало да их науче како да сама дођу до среће.
– Време адолесценције обухвата раздобље од 11. до 25. године. Ако бисмо се тога држали, то би значило да после 25. године млада особа треба да има развијен идентитет у сваком смислу, да зна како да се носи и решава сопствене проблеме. Међутим, то у пракси није тако. Имам утисак да постоји општа тендеција подршке продуженој адолесценцији. Стално се срећемо са тим да је пожељно бити млад, опуштен и ноншалантан, а да су зрелост, одговорност, самосталност и искуство, које иду са годинама, мање интересантни.
Економска ситуација код нас отежава одвајање од родитеља, због немања посла или мале плате. Међутим, све је више и особа које су материјално независне, али је њихов стил живота адолесцентски, без обзира на то што су одавно напунили 25.
– Бити одрастао значи имати идентитет, прихватати одговорност, решавати проблеме, доносити одлуке и трпети последице. Али, модерно друштво потенцира стална узбуђења и брзо задовољавање потреба. Тиме не подржава младе у одрастању, а адолесценција подразумева отпор према одраслима и њиховим захтевима – каже ова психотерапеуткиња.
Такође додаје да део одговорности сносе родитељи, и њихова одговорност није везана само за адолесценцију, већ и за рано детињство и васпитни стил. Она сматра да је неопходно осамостаљивати децу и веровати у младе људе – да су способни да доносе исправне одлуке и да трпе последице својих грешака и уче из њих. Међутим, родитељи у реалности стално младима шаљу поруку „да су млади и да због тога не знају“, „да нису довољно способни да доносе исправне одлуке“, „да родитељи то боље знају“, „да им није тешко да све ураде за своју малу и велику децу, да им олакшају“…
– Уважавам родитељску љубав, бригу и жељу да им деца буду срећна, задовољна и безбрижна, али не подржавам одузимање компетенције деци и младима, јер је последица тога стварање страха од одрастања, као и сумња у личну способност и искуство – закључује Папићева.
И психотерапеут др Зоран Миливојевић главни проблем види у родитељима. Доминантан начин васпитања, каже, усмерен је на то да дете буде срећно, а то подразумева да му родитељи испуњавају жеље да би било задовољно. Тако је уврежено мишљење постало да је родитељ добар само ако је дете срећно.
– А циљ родитеља, у ствари, јесте да припреме децу за самосталан живот у људском друштву. Дакле, да дете буде истовремено и самостално и социјализовано. Многи родитељи су, међутим, заведени идејом о дечјој срећи као циљу, па су деца неприпремљена за „велики свет“. Гледају родитеље како се муче радећи, да би их усрећили, и мисле „није добро бити одрастао“ – каже Миливојевић.
Они не желе да одрасту и суоче се са проблемима и одговорношћу. Зато, ако студирају, често годинама вуку испит или два. Млади људи су, сматра Миливојевић, инфантилни, егоистични, нарцисоидни, без емпатије према другима. Код куће су обожавани, па имају крајње улепшану слику о себи, али резултати недостају. Пошто су интелигентни, за своје неуспехе криве друге – родитеље, школу, послодавце:
– Нису у стању да одрже дуже везе, лоши су радници јер немају радне навике, често су и лоши родитељи јер нису навикли да се одричу због других.
Такође су се образовали искључиво за оно што воле (нпр. уметности), па је данас цела једна генерација стасала а да није у стању да обезбеди себи животни стандард који су имали њихови родитељи. Многи то и не желе. Зато у Србији имамо феномен младих који неће да раде за 500 евра, јер им је мало (последица прецењености код куће), али их није срамота да крцкају мајчиних 250 евра.
– Имамо и посебан феномен родитеља који везују своју децу за себе и дом, јер су разочарани својим партнерским односом. Остају у браку само због деце, а када она дођу у период када би требало да се одвоје, родитељи то „саботирају“, не дају им „психолошку дозволу“ да оду – закључује Миливојевић.
На све то социолози констатују да човечанство, укључујући и нашу земљу, све више постаје заједница незрелих јединки које трагају за задовољствима. Такве јединке су савршени потрошачи који ће и последњу пару дати за симулацију среће, и њима је лако манипулисати.
Људски мозак је пластичан и он се развија у зависности од спољних стимулација, каже Зоран Миливојевић. То се види већ код тромесечних беба. Зато није чудно, с обзиром на васпитање и начин живота, да мозак 25-годишњака више личи на мозак тинејџера него одрасле особе.
– Самоконтрола настаје тако што родитељ у почетку контролише дете, док се код њега не развије самоконтрола. Дисциплина се временом претвара у самодисциплину. То деци све више фали – констатује овај психотерапеут.
В. Црњански Спасојевић