ŠTA JE OTAC?
Molim vas, recite
otac šta je.
Da li je otac tata
ili – sudija za prekršaje?
Mene otac stalno ispituje
i želi ovo i ono da čuje.
I kad sam u školu pošla
i kad sam iz škole došla,
i zašto je ovo ovako
i zašto je ono onako,
i zašto je ovo ovde
– zašto ono nije onde,
i kako sam smela ovo
i kako sam smela ono,
i znam li ja da sam već velika
i znam li ja da nisam više mala,
znam li ja šta je „karakter tvrđi od čelika“
i znam li ja pošto je šnala?
I zašto nisam mislila
i kako nisam pazila,
i šta sam opet zgazila
i kako, kako
i zašto, zašto
i smem li, i smem li,
i znam li, i znam li?
Pa zato pitam otac šta je.
Da li je otac tata
ili – sudija za prekršaje.
Analiza
Kada pročitamo ovu pesmu, primetićemo da se radi o devojčici koja se pita: „Šta je otac? Da li je otac tata ili sudija za prekršaje?“
U osnovi, devojčica primećuje da otac ima autoritaran stil vaspitanja, koji podrazumeva visoku kontrolu. Otac ima previše pravila, od devojčice očekuje da nikad ne greši i da bude savršena. Iskazuje svoje zahteve i očekivanja i ne komunicira sa kćerkom o razlozima tih pravila. Devojčica je svog oca opisala kao strogog, rigidnog i bez sluha za njegovu potrebu za podrškom („Da li je otac tata ili sudija za prekršaje?“) Ona bi želela da joj otac bude podrška, da je razume, da joj pokazuje prijatna osećanja. Međutim, njene emotivne potrebe nisu zadovoljene i ona se pita: „Šta je sa tatom? Zbog čega se tako ponaša? Zbog čega je često zapitkuje i želi sve da zna?“
Takođe, ova pesma govori da otac prezaštićuje svoju kćerku, na žustar i autoritaran način, nametljiv je i želi stalno da zna šta dete radi.
U tradicionalnoj srpskoj patrijarhalnoj kulturi otac često prikriva svoju ljubav i nežnost, naročito prema maloj deci. Otac je zastupnik morala i čuvar postojećeg sistema vrednosti. Kada dete odraste dovoljno da se na njega može delovati razumnim sredstvima putem govora, na scenu stupa otac kao predstavnik patrijarhalnog morala i započinje vaspitanje deteta (Matejević, Vidanović, Đorđević, 2015).
Gledano iz ugla emocionalne pismenosti, roditelj deteta koje je zahtevno izloženo je većim zahtevima roditeljstva, što može uključivati kažnjavanje emocionalnog izražavanja (Delale, 2009). Dva su ključna procesa uključena u socijalizaciju emocija: proučavanje emocija od strane roditelja i indirektne veštine usvojene posmatarnjem i modeliranjem roditeljskih emocionalnih reakcija (Zeidner i sar., 2003; prema Delale, 2009). Nadalje, odbacivanje emocionalno inteligentnih postupaka od strane roditelja uključujući hladnoću, kažnjavanje i loše reagovanje na neprijatne emocije deteta, negativno su povezane s razvojem emocionalne inteligencije deteta (Perlman, Camras, i Pelphrey 2008). Denham, Mitchell-Copeland, Strandberg, Auerbach, i Blair (1997) su dobili rezultate koji ukazuju na to da kada roditelji iskazuju svoje emocije, reaguju na emocije deteta, i podstiču ga da i ono iskazuje emocije, dete razvija više emocionalne kompetencije.
Na osnovu celokupne analize, ukazujemo na potrebe škole roditeljstva i treninga emocionalne pismenosti roditelja i dece, koje bi trebalo da budu povezane sa bračnim funkcionisanjem, jer bračno zadovoljstvo predstavlja ,,most” preko kojeg se može doći do kompetentnog roditeljstva. Pružanje podrške i intervencije na poboljšanju komunikacije u braku, ali i poboljšanje komunikacije razvedenih roditelja, kao i razvoja emocionalne inteligencije predstavljalo bi kompetenciju za uspešno roditeljstvo.
Autor: Marija Vidaković, master psiholoških nauka i edukant psihoterpijskog pravca Transakciona analiza pod supervizijom. Radi kao psiholog u osnovnoj školi