Polazak u prvi razred nosi veliki broj promena i odluka. Jedna od onih koja se često donosi usput, na brzinu, jeste i to koji će izborni predmet dete pohađati – građansko vaspitanje ili veronauku.
Formalno, veronauka i građansko vaspitanje su takozvani obavezni izborni predmeti – što znači da svaki učenik osnovne i srednje škole u Srbiji mora da pohađa jedan od njih. Ne postoji opcija „ni jedno ni drugo“. To je razlika koju mnogi roditelji ne znaju: dete ne bira da li će uopšte ići na ovaj čas, nego samo koji od dva ponuđena sadržaja će slušati.
Naziv, međutim, nije bio stabilan. Izmenama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2017/2018. godine, veronauka i građansko vaspitanje su formalno prestali da se zovu „predmetima“ i postali „izborni programi“ – promena koja je, prema tumačenju Ministarstva prosvete, bila terminološka, a ne suštinska. Crkve i verske zajednice su je, ipak, godinama doživljavale kao simboličko degradiranje statusa veronauke, jer su se panično plašile da će „program“ lakše biti izbačen iz rasporeda nego „predmet“. Ta rasprava se provlačila kroz javnost skoro deceniju, sve dok nije, izmenama zakona koje su usvojene krajem 2024. i početkom 2025. godine, naziv vraćen na „izborni predmeti“ – uz obrazloženje da se time samo naglašava njihov obavezujući karakter, a ne menja ništa u praksi.
Ono što je važno zapamtiti: kroz sve te promene naziva, obaveza izbora jednog od dva predmeta nikada nije ukinuta. To potvrđuju i predstavnici Ministarstva prosvete, koji su više puta ponovili da odluku o izboru donose isključivo roditelji i učenici – nikako direktori škola ili nastavno osoblje, ma koliko pojedini razredni starešina imao svoje mišljenje o tome šta bi bilo „bolje“ za odeljenje.
Ko bira, i dokle taj izbor važi
U osnovnoj školi izbor formalno vrše roditelji, potpisom, ali u praksi se od njih očekuje da se prethodno dogovore sa detetom – zakon ne insistira na tome, ali struka to preporučuje, pogotovo u starijim razredima kada dete već ima jasno oblikovana interesovanja. U srednjoj školi situacija je drugačija: tamo učenici, kao punoletni ili skoro punoletni, sami donose tu odluku.
Pitanje koje najviše zbunjuje roditelje jeste: da li se izbor može promeniti, i kada? Ovde je teško dati jednu jedinstvenu i potpuno preciznu formulu, jer se praksa i tumačenja tokom godina razlikuju. Ono što se najčešće navodi kao važeće pravilo jeste da učenik ima pravo da promeni izbor jednom u toku nižih razreda osnovne škole (od prvog do četvrtog) i jednom u toku viših razreda (od petog do osmog), dok se u srednjoj školi izbor po pravilu ne menja iz godine u godinu, nego važi za ceo tok školovanja, osim ako škola u svom internom aktu ne predvidi drugačije. Budući da je ovo jedna od tačaka oko koje su se u prošlosti lomila koplja i menjala uputstva, najsigurniji savet za roditelja jeste da se, pre nego što donese odluku o eventualnoj promeni, direktno raspita kod pedagoga ili sekretara škole o aktuelnom internom postupku – jer škole imaju rok, obično na samom početku školske godine, u kom se takva promena prijavljuje, i taj rok se ne produžava naknadno.
Tu je i jedna praktična okolnost koja retko dopire do roditelja, a bitno utiče na to koliko je „izbor“ zaista slobodan: nastava se organizuje po grupama, a ne po odeljenjima, i za formiranje grupe potreban je određeni minimalni broj prijavljenih učenika.
Kad se u jednoj generaciji za građansko vaspitanje prijavi premalo dece, škola je često prinuđena da spaja učenike iz više odeljenja u jednu grupu, što dodatno komplikuje raspored – čas zna da upadne kao „pretčas“ ili poslednji, sedmi čas, zbog čega neka deca ostaju u školi duže nego što bi inače, ili dolaze ranije samo zbog tog jednog časa nedeljno.
To nije stvar zakona, nego organizacione realnosti, ali objašnjava zašto se roditelji ponekad žale da izbor „postoji na papiru“, a u praksi zavisi od toga koliko je vršnjaka deteta odabralo isto.
Kada se roditelji ne slažu
Ovo je pitanje koje zakon o obrazovanju uopšte ne reguliše, ali ga zato jasno reguliše Porodični zakon – i to je verovatno najmanje poznat deo cele priče.
Obrazovanje deteta je, prema Porodičnom zakonu, jedno od takozvanih pitanja koja bitno utiču na život deteta – u istoj kategoriji sa promenom prebivališta, većim medicinskim zahvatima i raspolaganjem imovinom deteta veće vrednosti. To znači da o njemu, po zakonu, moraju zajednički i sporazumno da odlučuju oba roditelja, čak i kada je jedan roditelj dobio samostalno vršenje roditeljskog prava, a drugi ne živi sa detetom. Drugim rečima, ni razvod, ni to što dete živi samo sa jednim roditeljem, ne oduzima drugom roditelju pravo da učestvuje u odluci o tome da li će dete ići na veronauku ili građansko vaspitanje.
Kada se roditelji ne slože – a to se, realno, dešava, pogotovo kad je razvod bio konfliktan ili kad se roditelji razlikuju u pogledu verskog vaspitanja deteta – zakon ne predviđa da škola presuđuje, niti da odlučuje onaj roditelj kod kog dete stanuje. Sporno pitanje se, ako se roditelji sami ne dogovore ni uz posredovanje, iznosi pred sud, koji odlučuje u takozvanom vanparničnom postupku, uz obavezno pribavljeno mišljenje organa starateljstva, odnosno centra za socijalni rad. Ako je dete navršilo deset godina, zakon predviđa i njegovo pravo da slobodno i neposredno iznese svoje mišljenje u tom postupku, uz vođenje računa da razgovor ne ugrozi njegovu psihu.
U praksi, škole nemaju ni ovlašćenje ni želju da ulaze u ovakve sporove – njihova jedina obaveza je da traže potpis roditelja koji, prema dokumentaciji, vrši roditeljsko pravo ili je za to ovlašćen, a sve dalje prepuštaju porodici i, u krajnjem slučaju, sudu.