Postoji više razloga koji govore u korist predloga Njegove Svetosti Patrijarha Irineja da veronauka treba da postane obavezan predmet. Prvi i najznačajniji je da bi obaveznost predmeta kakav je veronauka popunila ogromnu prazninu koja postoji u savremenom školstvu i koja se poražavajuće odražava na formiranje mladih generacija koje su obuhvaćene našim školskim sistemom – kaže u razgovoru za Danas protojerej stavrofor Vladimir Vukašinović, profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
O kakvoj praznini je reč?
– Reč je o tome da je naše školstvo nastavivši da obrazuje prestalo da vaspitava. To nije teško razumeti. Vreme u kome živimo, u kome se klasične slike sveta i čoveka agresivno potiskuju na društvene margine, guraju u sferu takozvanog privatnog, a ideološke vizije raspadaju u prah i pepeo pred našim nogama, gubi mogućnost definisanja određenog sistema vrednosti i pogleda na svet koji bi đacima davao određene moralne orijentire. Najdublja rana naše škole stoga nije višak časova ili nedostatak vannastavnih aktivnosti nego svojevrsni etički minimalizam i relativizam, koji se dotakao i njenih učionica, i kome se upravo veronauka svojim sadržajem suprotstavlja. Bez nje, i bez sličnih predmeta koji pretenduju, ne samo na obrazovanje nego i na vaspitanje đaka, mi našu decu, ko svesno i namerno, ko nesvesno i neodgovorno, prepuštamo bezorijentisanosti urušenog društva i njegovih slomljenih sistema vrednosti u kome mogu da biraju hoće li svoje parove tražiti na farmama ili preživljavati po kojekakvim Maldivima tame i besmisla.
Da li se, po Vašem mišljenju, iza predloga ministra prosvete da se učenje veronauke i građanskog vaspitanja svede na četiri godine, krije tendencija izbacivanja verske nastave iz škola?
– Nemoguće je sa potpunom merom izvesnosti odgovoriti na Vaše pitanje tako da, nažalost, moram ostati u sferama pretpostavki i očekivanja. Iskreno se nadam da se iza predloga ministra Verbića ne krije nešto drugo, pogotovo ne takav diskriminatorni plan koji bi većinskom delu naše populacije (ovde naravno ne mislim ni na etničku, niti na konfesionalnu većinu nego na većinu onih koji žele da slušaju versku nastavu) radikalno smanjio ili ukinuo pravo na versko obrazovanje i vaspitanje u školama. Takođe mi je teško da poverujem da bi bilo ko drugi u Vladi Srbije svesno negovao politiku skrivenih agendi na ovako važnom i delikatnom polju. Čini mi se da je ovde pre reč o ličnom stavu ministra Verbića, koji je on, iz njemu znanih razloga, kao svojevrsni probni balon pustio u nebo srpske javnosti, a koji je uspeo da u velikoj meri uzburka duhove u ove praznične dane.
Kako gledate na predloge da ovaj predmet bude zamenjen istorijom religije ili da postoji jedinstven predmet umesto da svako uči o svojoj veri?
– Čini mi se da ovakvi predlozi počivaju na temeljnom nerazumevanju ciljeva verske nastave. Oni su, barem se meni tako čini, dvojaki. Sekundarni ciljevi podrazumevaju učenje o samoj veri, ali se na tom procesu davanja i usvajanja informacija o određenoj verskoj doktrini i njenoj istoriji smisao verske nastave ne iscrpljuje. Da je reč samo o usvajanju znanja ovaj bi predlog bio umesan pošto je, složićemo se, bolje znati više nego manje. Međutim, primarni ciljevi verske nastave odlaze dalje od toga. Oni za cilj nemaju samo da nauče decu podatke o Bogu, da im govore o Bogu, nego da decu nauče da govore Bogu, da žive u njegovom prisustvu i da se ponašaju u skladu sa ovim. Verska nastava se odvija u učionici ali se polaže u porodici, na ulici, u društvu na svakom mestu. Zato je njen suštinski cilj da uvede učenike u stvarni odnos sa Bogom i drugim ljudima, da pružajući jedan konkretan sistem vrednosti u okvirima informacija koje se usvajaju na časovima i ohrabri ih da te vrednosti primenjuju u svakodnevnom životu. Dakle, poslužiću se Vašim pitanjem, da žive istorijsko danas svoje religioznosti.
U reagovanju SPC na predlog ministra prosvete se ističe da su verska nastava i građansko po sadržaju slični i komplementarni. Da li je moguće, recimo, od dva napraviti jedan predmet koji bi slušali svi đaci?
– Mislim da ni jedna ni druga „strana“ nemaju takvih ambicija. Ukazivanje na komplementarnost i srodnost ovih predmeta, o kojima se govori u saopštenju Svetog Arhijerejskog Sinoda nema za cilj njihovo spajanje. Ono govori o tome da svako, u skladu sa svojim pogledom na svet – dakle, bez primoravanja i nametanja, može da odabere mesto i način na koji će učiti o primenjivanju humanih vrednosti, ljudske solidarnosti i poštovanju ljudskih prava i sloboda. Ali i da niko nema prava da decu liši prava na to da se sa ovakvim fenomenima upoznaju tokom svog celokupnog osnovnog i srednjeg školovanja, ne u fragmentima razbacanim po ostalim predmetima, niti u zavisnosti od lične inicijative i entuzijazma drugih nastavnika, nego u posebnim i samo tome namenjenim predmetima.
Da li je tokom prethodnih 15 godina veronauka ispunila proklamovane ciljeve ili je Srpska pravoslavna crkva propustila priliku koja joj je pružena?
– Na ovo pitanje nije lako odgovoriti iz više razloga. Najkrupniji od njih je taj da je merivost „uspeha“ ovakvih predmeta kud i kamo složenija nego u nekim drugim slučajevima ako je uopšte moguća. Kojim ćemo aršinima meriti „ispunjenost proklamovanih ciljeva“ kako ste je Vi nazvali? Za to ne postoje testovi i klasični pokazatelji. Neki se, sigurno, moraju uzeti, ali se bojim da će sve ono što bude brzo i lako merivo pokazati samo spoljašnju i površnu sliku o tome. Rezultate verske nastave nećemo meriti nego sagledavati u godinama koje su pred nama u životima onih koji su je slušali. To će biti mnogo važniji test od svakog koji bismo mi sada mogli da izvršimo. Što se drugog dela Vašeg pitanja tiče moram da Vas podsetim na činjenicu da veronauku u Srbiji ne izvode samo veroučitelji SPC tako da je „prilika“ o kojoj govoriti omogućena svim tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama, a ne samo njoj. U kojoj meri su druge crkve i verske zajednice iskoristile ili propustile pomenutu priliku nije na meni da sudim. Što se SPC tiče mogu da kažem da je na ovom planu učinjeno dosta toga. Najpre su na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu školovane i stručno pripremljene generacije veroučitelja i u cilju njihovog kontinuiranog obrazovanja osnovan Katihetski institut na njemu. Čak je u nedavnoj akreditaciji Fakulteta čitav jedan smer namenjen posebnom obrazovanju veroučitelja. Takođe se održavaju redovni seminari po unutrašnjosti, objavljuju časopisi posvećeni radu veroučitelja, kontinuirano nadgleda i koriguje njihov rad… Sve to pokazuje da je pitanje unapređivanja verske nastave za SPC pitanje visokog prioriteta.
Poruka mladima
*Koja je Vaša poruka mladima, ali i drugim građanima povodom Božića?
– Poruku svim građanima izvukao bih iz drevne hrišćanske himne koja se stolećima peva u crkvama Istoka i Zapada, a koja glasi: Slava na visini Bogu i na zemlji mir među ljudima dobra volja!Ovih nekoliko reči sve nas podsećaju na to da je živa vera u Boga kome se molimo, koga slavimo, pretpostavka mira i dobre volje među ljudima i da bez te i takve vere ovi ciljevi ne mogu biti stvarno i dugoročno ostvareni, ma koliko se oni kojima vera i samim tim verska nastava nisu bliske, trudili da pokažu suprotno. Mladima bih poručio da takvog Boga, takvu veru i takve ideale mogu da upoznaju na časovima veronauke i pozvao ih da ih slušaju.
Izvor: Danas