Као родитељи, сви желимо да одгајамо децу која су паметна и фокусирана, посебно у свету у коме се чини да је дигитална дистракција неизбежна. (Чак и технолошки титани као што су Стив Џобс и Бил Гејтс имају стратегије за ограничавање времена деце испред екрана).
Зашто? Зато што ће у будућности постојати две врсте људи на свету: они који ће дозволити да њихову пажњу и животе контролишу други и они који себе с поносом називају „неометаним“.
Постати „неометани“ је најважнија вештина за 21. век – и то је она којој многи родитељи не успевају да науче своју децу. Након година упоредног проучавања психологије, технологије и начина на који се бавимо њоме, једна од највећих грешака која се види да родитељи праве јесте неоснаживање деце аутономијом – тако да могу да контролишу своје време.
Дозволити им да то учине је огроман дар. Чак и ако с времена на време не успеју, неуспех је део процеса учења.
Учите их у младости
Психолог са Стенфорда Нир Ијал изнео је нека запажања на ову тему:
Када је моја ћерка имала пет година и већ је инсистирала на iPаd-у уз немилосрдне протесте, моја жена и ја смо знали да морамо да реагујемо. Након што смо се сви смирили, дали смо све од себе да испоштујемо њене потребе тако што смо објаснили, најједноставније што смо могли, да превише времена пред екраном долази на рачун других ствари.
Провођење превише времена са апликацијама и видео записима значило је мање времена за играње са пријатељима у парку, пливање у базену са друштвом или са мамом и татом.
Скептицизам потрошача је здрав
Такође смо објаснили да су апликације и видео записе на iPаd-у направили неки веома паметни људи и да су намерно осмишљени тако да би она била привучена и да редовно гледа.
Разумевање да су компаније имају мотив да деца проводе време гледајући или играјући се важан је део подучавања медијске писмености.
Важно је да наша деца разумеју мотиве компанија за игре на срећу и друштвених мрежа: иако нам ови производи продају забаву и повезаност, они такође профитирају од нашег времена и пажње.
Ово може изгледати као много података за учење за петогодишњака, али осећали смо снажну потребу да је опремимо способношћу да доноси одлуке о коришћењу екрана и спроводи своја правила.
Деци је потребна довољна количина аутономије
Затим смо је питали колико времена дневно пред екраном мисли да је добро за њу. Ризиковали смо дајући јој аутономију да сама донесе одлуку, али вредело је покушаја.
Искрено, очекивао сам да ће рећи: „Цео дан! Али није. Уместо тога, наоружана логиком зашто је ограничавање времена испред екрана важно и са слободом одлучивања у њеним рукама, она је стидљиво тражила „две емисије“. Две епизоде програма за децу на Нетфликсу трају око 45 минута, објаснио сам.
„Да ли ти се 45 минута дневно чини као права количина времена пред екраном?“ искрено сам питао.
Климнула је у знак слагања, а по наговештају осмеха могао сам да закључим да је осетила да је добила бољи крај договора. Што се мене тиче, 45 минута ми је одговарало, јер је остављало доста времена за друге активности.
Постати „неометани“ је најважнија вештина за 21. век – и то је она којој многи родитељи не успевају да науче своју децу.
„Како планираш да будеш сигурна да не гледаш дуже од 45 минута дневно?“ – питао сам. Не желећи да изгуби преговоре, где је јасно осећала да побеђује, предложила је употребу кухињског тајмера који је сама могла да подеси.
„Звучи добро“, сложио сам се. „Али ако мама и тата примете да ниси у могућности да одржиш обећање које си дали себи и нама, мораћемо да поново размотримо ову дискусију“, рекао сам, а она је пристала.
Спречите ометање „пактовима о напору“
Данас, као живахна десетогодишњакиња, моја ћерка је и даље задужена за своје време испред екрана. Она је направила нека прилагођавања својих самонаметнутих смерница док је одрасла, као што је мењање дневних епизода за филмско вече викендом.
Важно је да су то њена правила, а не наша и да је она задужена да их спроводи. Најбоље од свега, када њено време истекне, није њен тата тај који мора да буде лош момак, то је њен уређај који јој говори да јој је доста.
Не схватајући то, ушла је у „пакт о напорима“, неку врсту претходне обавезе која укључује повећање количине напора потребног да се изврши нежељена радња.
Ова врста пре-посвећености може нам помоћи да постанемо неометани. Многи родитељи желе да знају да ли постоји тачна количина времена које деци треба дозволити да проводе на својим екранима, али такав апсолутни број не постоји. У игри је превише фактора, укључујући специфичне потребе детета, оно што дете ради на мрежи и активности које време испред екрана замењује.
Дискусије и неслагања су здрави
Најважније је да укључите дете у разговор и помогнете му да постави своја правила. Када родитељи намећу ограничења без доприноса своје деце, они их постављају да буду огорчени и подстичу их да варају систем.
Ове стратегије нису гаранција кућног склада родитеља и детета. У ствари, требало би да очекујемо да ћемо имати бурне расправе о улози коју технологија игра у нашим домовима и животима наше деце. Дискусије које водимо са поштовањем су знак здраве породице.
Тек када деца могу да прате своје понашање, науче вештине које су им потребне да буду „неометани“ – чак и када њихови родитељи нису у близини.
Ако из овога треба извући једну лекцију, то је да је дистракција проблем као и сваки други. Било у великој корпорацији или у малој породици, када отворено разговарамо о нашим проблемима, у окружењу у којем се осећамо безбедно и подржано, можемо да их решимо заједно.
Једно је сигурно: технологија постаје све продорнија и убедљивија. Иако је важно да су наша деца свесна да су производи дизајнирани да буду веома занимљиви, такође морамо да ојачамо њихово веровање у сопствену моћ да превазиђу ометање. Њихова је одговорност – као и њихово право – да мудро користе своје време.
