Nerazrešena trauma iz detinjstva često se pojavljuje u odraslom dobu u vidu izražene samokritike, depresije, perfekcionizma…. Kako biti dobar roditelj samom sebi, pružiti sebi ono što roditelji nisu umeli da pruže, a bilo je tako potrebno?
Paradoksalno, nekim ljudima je teško da osete saosećanje prema svom unutrašnjem detetu. Umesto toga, osećaju ogorčenost ili agresiju prema ovom delu sebe. Razlog je to što internalizujemo ponašanje članova porodice sa kojima smo odrasli. Kritički glas roditelja se internalizuje i tako postaje glas unutrašnjeg kritičara. Ako ste bili zanemareni kao dete, i u odraslom dobu zanemarujete svoje potrebe, a posebno vam je teško da zatražite pomoć od drugih. Možda ćete čak kriviti svoje unutrašnje dete za preživljeno zlostavljanje.
Često se u odraslom dobu zadržava poštovanje prema nasilniku, a optužbe se usmeravaju prema sebi. Deca veruju da su sama kriva za zlostavljanje ili zanemarivanje. Za dete je nepodnošljivo da se suoči sa činjenicom ga sopstveni roditelj ugrožava. Dete je potpuno zavisno od roditelja, do nivoa fizičkog preživljavanja. Zato je za dete lakše da poveruje u svoju krivicu, jer svoje ponašanje može da promeni i prilagodi, a roditeljsko ne može.
Praktičan rad sa unutrašnjim detetom:
Zamislite neki događaj iz detinjstva koji vam i danas deluje bolno. Vizuelizujte ovaj događaj sa svim detaljima, gde je ko stajao, ko je šta rekao, ko je šta uradio… Dajte sebi vremena.
Kako ste se u toj situaciji osećali kao dete? Šta je tada tom detetu bilo potrebno? Da li je trebalo da vas zaštite, neguju, uteše, pohvale, prihvate, spasu…
Sada, možete li da zamislite kako se slika menja i u nju ulazi neko ko će zadovoljiti potrebe unutrašnjeg deteta. To možete biti vi, kao odrasla osoba ili neka druga osoba za koju bi ste voleli da je bila tada sa vama. Šta bi ste rekli detetu, šta bi ste uradili, šta bi ste rekli zlostavljaču? Kako se sada osećate?
Ako ste se kao dete osećali uplašeno ili ugroženo, u postupku reparacije vaše „veliko ja“ će zaštititi unutrašnje dete. Ako su vas zlostavljali, reparativno iskustvo moglo bi da uključi vaše „veliko ja“ koje spašava dete i odvodi ga iz opasnog okruženja. Ako ste se često osećali poniženo i postiđeno, postupak reparacije uključuje zaštitu i objašnjenje. Ako ste bili sami i zanemareni sada možete videti sebe odraslog kako nesebično podržava vaše unutrašnje dete.
Veza koja se formira između deteta i roditelja je baza svih kasnijih odnosa – sa partnerima, prijateljima i možda najvažnijeg – odnosa sa samim sobom. Kada prema detetu u sebi zauzmete stav nežnosti i ljubavi, pojavljuju se iste pozitivne emocije kao u odnosu između negujućeg roditelja i male dece. Čak i ako niste imali negujućeg roditelja, sada možete stvoriti iskustvo koje vam je nedostajalo i popuniti prazninu koja i danas, u odraslom dobu, generiše probleme.