Neprijatan osećaj da nam stvari ne idu od ruke, da ništa ne možemo da uradimo kako treba, da u nečemu nismo dovoljno dobri, da smo neuspešni nešto je sa čime se većina ljudi u nekom trenutku u svom životu susrela. Osećaj je uglavnom bio kratkotrajan i prolazan, situaciono određen, te nestajao kada se situacija prevaziđe. Međutim, kod određenog broja ljudi strah od nesavršenstva je konstantan i prožima različite segmente života, značajno se odražavajući na celokupno funkcionisanje. Za ove osobe kažemo da imaju razvijenu atelofobiju.
Kao i svaka druga, i ova fobija predstavlja oblik iracionalnog, intenzivnog i upornog straha, pripada spektru anksioznih poremećaja ili se javlja u komorbiditetu sa nekim od njih. U uskoj je vezi sa perfekcionizmom – osobe kod kojih je prisutna crta perfekcionizma u većem su riziku da pređu granicu zdravog, produktivnog, motivišućeg perfekcionizma i odu u drugu krajnost.
Perfekcionizam, dakle, ne mora sam po sebi biti ometajući za osobu koja postavlja sebi realne ciljeve, ali kada on postane prenaglašen, kada osoba postavlja sebi nerealne zahteve, ne oprašta greške i neuspehe i poistovećuje svoju vrednost sa njima, onda biva okidač različitih psihičkih otpora, blokada, anksioznih i depresivnih stanja. Tako nastaje atelofobija – osoba počinje da se plaši da napravi bilo kakvu grešku.
Razmišljanje o događajima u bližoj i daljoj budućnosti i greškama koje bi mogle da se dese uvodi osobu sa atelofobijom u preplavljujuću anksioznost i panične napade. To dalje vodi ka tome da ona počinje da izbegava svaku situaciju za koju proceni da može da bude potencijalni izvor neuspeha. Možda će početi da izbegava čak i one situacije gde zna da će biti dobra, ali ipak ne ,,dovoljno’’ dobra – recimo, izbegava da izađe na ispit za koji smatra da ne može da položi sa većom ocenom od 8.
Kod osoba sa atelofobijom prisutna su uverenja: ,,Bolje da i ne pokušam nego da pogrešim’’ ili još ekstremnije: ,,Bolje i da ne pokušam nego da budem prosečan/-na’’. One neuspeh, dakle, posmatraju kao nešto užasno, nepodnošljivo i neoprostivo, kao nešto što će prouzrokovati toliko jake neprijatne emocije, sa kojima neće moći da izađu na kraj. Jasno je koliko ova uverenja mogu ograničavati osobu i uticati na kvalitet života, s obzirom na to da osoba konstantno, u startu, samu sebe eliminiše.
Ponašanja koja proizilaze iz ovih uverenja najčešće su prokrastinacija, izbegavanje, veoma izražena neodlučnost. Upečatljivo je, recimo, da osobe sa atelofobijom preterano proveravaju svoje radove, izveštaje, mejlove, SMS-ove pre nego što ih pošalju nekome. U vezi sa tim često bude traženje razuveravanja. Stalno od bliskih osoba iz okruženja očekuju i zahtevaju da one procene da li je nešto dovoljno dobro urađeno, da one provere da li im je negde promakla neka greška, da one donesu neku odluku. S obzirom na to da se atelofobija odnosi na različite aspekte života, nije retkost da bude izražena i kada su u pitanju partnerski odnosi, pa da osoba od okruženja traži potvrdu da li je napravila dobar izbor partnera, da li okruženje smatra da je veza sa tom osobom dobra, i slično.
Za osobe sa razvijenom atelofobijom karakteristično je i razmišljanje o prošlosti koje može postati i opsesivno – o greškama koje su nekada napravili, da li su nekim svojim postupkom nekoga povredili, kakvo mišljenje na osnovu toga sada neko ima o njima. Preterano analizirajući prošle događaje, zapravo, često nađu greške koje u realnosti nisu ni postojale ili ih niko nije ni uočio. Sve to se uglavnom završi preplavljujućim osećajem bezrazložne krivice, što dalje osobu vodi u začarani krug anksioznosti i/ili depresivnosti – poremećaje sna i apetita, nagomilavanje obaveza, zapostavljanje svakodnevnih aktivnosti.
Koren atelofobije i samog nezdravog perfekcionizma može imati biološku osnovu u visokoj senzitivnosti. Osobe koje su visoko senzitivne generalno se teže nose sa neuspesima i pritiscima, a kritike od strane značajnih osoba mogu doživeti i kao traumu. Rigidno i prezahtevno vaspitanje, sa mnogobrojnim pravilima, očekivanjima, kritikama, poređenjem sa drugima te grdnjom kada se napravi greška i stavom da su greške nedopustive može značajno uticati na to da se kod osetljivih osoba kroz odrastanje razvije atelofobija. Pokretač ovog mehanizma mogu, međutim, biti i: 1) vršnjačka grupa u kojoj se osoba oseća kao da nije dovoljno dobra da bi bila prihvaćena, 2) strogi i odbacujući učitelji/nastavnici ili treneri, 3) preterano kritički nastrojeni partner. Tako se, zapravo, kod osoba koje su po svojoj strukturi visoko osetljive, usled poruka koje se dobijaju od njima značajnih osoba, formira uverenje da je samo savršeno prihvatljivo, a s druge strane, tu je i veoma glasan unutrašnji kritičar koji ih stalno na to opominje.
Svi mi volimo da budemo uspešni i što bliži savršenstvu, ali prihvatamo i činjenicu da su greške, neuspesi, nesavršenstvo i prosečnost sastavni deo života. Za osobe sa atelofobijom nepodnošljiva je i sama pomisao da dopuste sebi da naprave grešku, dožive neuspeh, budu nesavršene ili prosečne. Međutim, na ovom problemu se uspešno može raditi kroz psihoterapiju. Kao i svaki drugi, i rad na prevazilaženju ovog problema zahteva vreme i upornost. Kognitivno-bihejvioralna terapija daje dobre rezultate jer, s jedne strane, osoba radi na modifikovanju disfunkcionalnih, blokirajućih uverenja i usvajanju novih, racionalnih alternativa (kognitivni deo), a, s druge strane, planski se izlaže stresnim situacijama, što ima za cilj da vremenom dovede do tolerisanja nesavršenstva, i osvešćivanja da se ono može prihvatiti i preživeti (bihejvioralni deo).
Mr Anđela Zlatković, specijalni pedagog i KBT savetnik, Vaš psiholog tim