„Čovek je biće progresa i regresa. Ako ne radimo svaki dan nešto valjano, za nekoliko dana to što smo naučili valjano, počinjemo da zaboravljamo. Progresivno – ako napredujemo duhovno. Čovek ako ne napreduje, on će nazadovati. Nema statike. Kao što kaže jevrejska izreka: ako ne postanemo bolji, postaćemo gori.
Polazimo od pretpostavke (za mene činjenice) da svaki čovek u nekoga ili u nešto veruje. Vera u nekoga je prvobitna, prirodna vera novorođenog deteta u svoje roditelje, najpre majku. Erik Erikson ovu prvu veru naziva „prapoverenje”.
Ukoliko majka svojom ljubavlju prema detetu ispoljenom dojenjem, brigom i privrženošću (ne i preteranom brigom, jer je ta briga onda znak neurotičnog straha kod majke), ovoj majčinoj ljubavi ubrzo se pridružuje i otac – i ukoliko ostanu dosledni u ispoljavanju istinskih osećanja prema detetu (ostajući stalno privrženi jedan drugom u ljubavi), stvoreni su povoljni uslovi da vera deteta u Život ostane u njemu trajna.
Tada može započeti i trajan proces preuobličavanja (transformacije) vere.
Pošto ništa u kosmosu – kažu astronomi i astrofizičari – ne može biti zauvek dato, ostati isto i nepromenjivo, a kaže se s pravom da „Kako je gore, tako je i dole, i obratno”, tako treba da bude i sa čovekovom verom.
Ne može, dakle, biti istina da postoji neki čovek u svetu koji i kada je stekao povoljno veru u detinjstvu i zadržao je u adolescenciji i kasnije (što nije uvek slučaj), ostaje na toj istoj veri celog svog života, bez obzira koliko dugo živeo.
Zato volim staru jevrejsku izreku: ako ne postaneš bolji, postaćeš gori! Jednom reči, vera treba, pa i mora da doživljava preinačavanja, što znači da se ona prirodno koleba između jače i/ili slabije vere; u povoljnom slučaju ova se čovekova vera spiralnim putem ipak postepeno (nekad i brže) penje put nesagledanog kraja, jer kraja zapravo nema (prema Hristovim rečima: budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski).
Upravo na putu preispitivanja vere, plodnog nezadovoljstva dostignutog stupnja svoje vere, počinje prelaz „iz razreda u razred”, uvek viši, do najvišeg, nikad dostupnog. Ovaj blagosloveni proces, Karl Gustav Jung nazvao je individuacija ili „individuacioni proces”, a hrišćanstvo – oboženje.
Prepreke (iskušenja) na ovako dugom putu brojne su; Jung ih naziva: senka, persona, mana-ličnost, animus i anima; cilj je individuacije stići do Sopstva, psihičke stanice na putu individuacije koja je iznad principa Ja, a u čijem se središtu (za hrišćanske narode) nalazi Isus Hristos.
Od jačine naše vere (nikad dovoljno jake!) zavisi da li ćemo iskušenja prepoznati kao šansu i izazov, da bismo dalje napredovali u upoznavanju sebe, a samim tim prepoznavanju, otkrivanju Boga u sebi ili će doći do privremenog ili trajnog zastoja.
Čovek pohađa školu prelazeći iz razreda u razred. ostaje nezadovoljan (plodno nezadovoljan!) pa nastavlja (sluteći) novo i drukčije školovanje, otkrivajući transcendenciju”.
~ Vladeta Jerotić, psihijatar, psihoterapeut, akademik, pisac