Može li se preceniti uloga roditelja i vaspitnog uticaja ovih na razvoj osećanja odgovornosti kod dece? Ne može, što ne znači da treba sve što se razvije dobro ili/i rđavo kod deteta svaliti na pleća često neukih, uplašenih, ali i neodgovornih roditelja.
Da li je i kako čovek odgovorno biće
Čovjek volje ostaje svobodne
Ka’ svi drugi smrtni duhovi
Njegova će duševna tablica
S obje strane biti načertana
S dva sasvijem protivna zakona
(Njegoš)
Na direktno pitanje iz naslova ovog eseja, direktan odgovor bi mogao da bude: da, čovek jeste odgovorno biće onda i onoliko koliko zna i oseća da je slobodno biće. Dalje raščlanjavanje ovakvog direktnog odgovora odmah nam ukazuje na složenost našeg zadatka da sebi i drugima odgovorimo koliko je i kada čovek slobodno biće, pod pretpostavkom da na možda najteže filosofsko-religiozno pitanje o slobodi volje odgovorimo pozitivno, uprkos svemu što se protivi ovakvom odgovoru.
Govoriti o slobodi čovekovoj, o njegovoj „slobodi izbora”, o njegovoj prirodnoj potrebi za individuacijom (hrišćansko učenje govori i o težnji čoveka za oboženjem) podrazumeva najveće moguće čovekovo osvešćivanje za svekoliku nužnost događanja, kako onu unutarnju, tako i spoljašnju nužnost. Da li nužnost ovakvih zbivanja možemo da izjednačimo sa zakonitošću sporno je, jer niti je svaka nužnost zakonita, a ni obratno ne mora da bude tačno. Ova sumnja u srodnost značenja ova dva pojma ne isključuje njihovu realnost, samo ne do kraja objašnjivu.
Uostalom, zar je potrebno ponavljati da je čovek oduvek bio i ostao tajna, i pored velikih i sjajnih napredaka različitih nauka, najpre onih egzaktnih. Naglasak ostaje na čovekovoj volji koja vazda „ostaje svobodna”, bez obzira što su obe strane naše „duševne tablice” – pod kojima valja razumeti prirodno i duhovno biće čoveka – „načertano” sasvim „protivnim zakonom”, kako genijalno sluti i govori, svagda veliki Njegoš!
Već smo ranije navodili reči ne baš religiozno ubedljivog Alfreda Adlera: „Težnja za savršenstvom nešto je čoveku urođeno, nešto što postoji u svakom čoveku… Najbolja predstava koja je do sada stečena o idealnom uzdizanju čovečanstva jeste pojam Boga.”
Kada mnogo puta ponavljaju naučnici i filosofi, kao i religiozni mislioci, da je čovek prirodno i duhovno biće, onda uvek ponavljaju istinu koja iz ove podele čovekovog bića bolno proizlazi: to je njegova rascepljenost i ambivalentnost (psihološkim jezikom rečeno: čovek je dualističko biće, čak su i monoteističke religije, paradoksalno, dualističke religije).
Sličan dualizam (ovoga puta pozitivan) vlada i unutar čovekovog bića koje treba da u sebi nosi ne samo „sebični gen” (Ričard Dokins), već i „altruistički gen”, prisutan i kod većine nižih živih bića. Šta će od ova dva (da li podjednako jaka?) gena preovladati u čoveku zavisi umnogome najpre od toka prenatalnog života, a onda i ono nekoliko prvih godina ranog detinjstva. Šta će nam roditelji (nezavisno od genetike koja, naravno, igra značajnu ulogu u toku budućeg razvoja čoveka) u „ljubavi i disciplini” vaspitanju pružiti, oblikujući nam karakter i identitet (i religijski i nacionalni) – biće odlučujuće i za naš budući, doživotan stav prema odgovornosti. Jedna istina izgleda očita: ukoliko više i dalje osvajamo slobodu (najpre i najvažnije u sebi), osećamo se sve više i dalje odgovorni, a tada doživljaj odgovornosti probudi u nama podjednako jaku svest o tragičnom čovekovom položaju u svetu, ali, istovremeno, neiskazanu radost da možemo, hoćemo i ostvarimo, upravo kao slobodna i odgovorna bića, makar i najmanju korekciju tragičnosti položaja čoveka u savremenom svetu.
Možda je suvišno spomenuti da u doživotnom čovekovom procesu individuacije i/ili oboženja upoznavanje samog sebe ne prestaje. Zabluda vazda slabog čoveka da poznaje sebe neprekidna je.
Valja podsetiti da u delfijskom proročištu (davno pre Hrista), naporedo sa čuvenom preporukom i opomenom: „Upoznaj sebe” (Gnothi seauton), stoji i druga, ne manje značajna, preporuka: „Ništa suviše, nađi meru” (Meden agan). Skoro je sigurno da što uspešnije u toku života upoznajemo sebe (prostranstvo čovekovog bića od njegovih nesvesnih slojeva, preko svesnih, do nadsvesnih, nepregledno je!) sve će biti uspešniji naš trud da dostignemo relativnu meru, koja nije ništa drugo nego blagosloveno dostizanje relativne ravnoteže između bitnih suprotnosti unutar našeg bića (najpre suprotnosti dobra i zla). Razume se da ovako relativno postignuta ravnoteža unutar našeg bića, čini to biće odgovornim pred Bogom, samim sobom, svojom porodicom, svojim narodom, pa i celim svetom, sećajući se reči starca Zosime iz romana Dostojevskog da smo „svi za sve krivi”.
Može li se preceniti uloga roditelja i vaspitnog uticaja ovih na razvoj osećanja odgovornosti kod dece? Ne može, što ne znači da treba sve što se razvije dobro ili/i rđavo kod deteta svaliti na pleća često neukih, uplašenih, ali i neodgovornih roditelja. „Iver ne pada daleko od klade”, veli Vukova narodna poslovica; ona ne treba da bude uvek negativno tumačena, već i pozitivno (nažalost, ređe je ova poslovica tumačena pozitivno). Dete je u dosadašnjem patrijarhalnom vaspitanju kod Srba vaspitavano u krajnostima: ili je odgajano u preteranoj strogosti ili u preteranoj razneženosti (naročito poslednjih decenija), zbog nekorisne bolećivosti roditelja koju treba razlikovati od ljubavi. Valja se ipak složiti da nije uputno isticati tzv. presudnu ulogu roditelja u vaspitanju dece, a prvenstveno u toku prvih nekoliko godina života deteta, jer i genetika i promena spoljašnjih rđavih okolnosti u docnije, povoljnije prilike može uticati na ispravljanje negativnih obeležja u ponašanju deteta; životni primeri daju nam za pravo da kao hrišćani ne ostanemo uporno na pesimističkim prognozama. Jer, ako je nemoguće ne složiti se s Jesenjinovim stihom: „Sve što živi, neki ožiljak ima, belegu detinjstva, nezarasô čir”, zar je bilo malo primera, upravo u dugoj hrišćanskoj istoriji naroda (i srpskog naroda), da su od zbilja loših roditelja poleteli u plavetnilo neba i brojni hrišćanski svetitelji i veliki stvaraoci u svim oblastima kulture! Zar ne kaže, opet jedna Vukova, narodna poslovica: „Čoek se do smrti uči, ili: Čoek ide po svijetu kao čela po cvijetu… i kad padne, odmori se!”
Kada razmišljamo o tako važnoj temi kao što je čovekova odgovornost (jer se kaže: odgovoran – obavezan!) na mestu je pitanje da li govorimo o ličnoj ili/i o narodnoj odgovornosti. Ovakvo pitanje može da se učini današnjem čoveku složeno ili/i nerešivo jer kao da smo sve češće i bolnije suočeni s neodgovornošću većine ljudi u svetu, siromašnih kao i bogatih, neškolovanih kao i visokoškolovanih. Otkuda tolika nemoć odgovornosti? Najveći neprijatelj odgoja za odgovornosti nesumnjivo da je danas egocentrizam i ravnodušnost. Nije li „sebični gen” prisutan kod svih ljudi i naroda, a onda možemo da pretpostavimo da je i u prošlosti naroda i sveg čovečanstva sebičnost preovlađivala, ali kako je bilo s odgovornošću? Ne precenjujem dobrobiti hrišćanskog patrijarhalnog života kroz vekove, pa ipak mišljenja sam (i to mišljenje nije usamljeno) da je „sebičnom genu” držao neophodnu ravnotežu „altruistički gen”, prisutan takođe u čitavom živom svetu, ne samo kod ljudi kod kojih bi morao da bude i bivao je, najizraženiji, a onda je moralo i s odgovornošću da bude drukčije.
Nije moguće razvijati identitet, ni u pojedinca, ni u narodu ako u razvoju identiteta preovlađuje egocentrizam i ravnodušnost. Davno smo saznali da su dva korena svakog identiteta presudna: religijski i nacionalni. Upravo su ova dva korena danas ugrožena. Kako razvijati odgovornost kod dece i mladih, ako su religijski i nacionalni identitet u tako velikoj krizi?
Šta je još pozitivno ostalo od evropskog humanizma koji je bio nezamisliv bez religije i tradicije? Koliko nam je veliki Dostojevski i u 21. veku potreban, govore njegovi dalekosežni uvidi u humanizam o kome je u drugoj polovini 19. veka ovako pisao: „Humanost koja je zaboravila svoje hrišćansko poreklo samo je navika, plod civilizacije. Ona može potpuno nestati.” Veliki evropskih filosofi koji su predstavljali kulturu, manje i civilizaciju, vekovima su svedočili i svojim životima i svojim delima šta je humanizam. Imanuel Kant je među ovim velikim filosofima bio s pravom strog kada je tražio od čoveka odgovornost za svoja dela, ali i za svoje misli i osećanja. Tri Kantova pitanja trajno su savremena, a glase: Šta mogu da znam –
Šta treba da činim – Čemu mogu da se nadam?
Sve što sam do sada pokušao da iznesem kao trajno savremeni problem: koliko je i kako čovek odgovorno biće, nije moglo biti izlaganje vedrih tonova. Na pitanje da li je čovek odgovorno biće jednoglasan odgovor svuda i uvek bio je, naravno, pozitivan. Ali, večno ljudsko – ali! Ovo neumitno ali, direktno je u vezi sa suštinom odgovornosti čoveka koja počiva na moralnom i etičkom biću čoveka. Nije potom nelogično dovesti u prirodnu vezu moral i etiku s religijom. Reč je najpre o autonomnom, a ne heteronomnom moralu. Ovaj poslednji moral (heteronomni) nije dovoljan da čovek postane stvarno odgovorno Božije biće, jer u njemu vladaju strah i nemoć samoodricanja koje (samoodricanje) upravo krasi autonomni moral koji je slobodan od spoljašnjih uticaja. Pa, na ponovljeno naše pitanje od koga najpre valja tražiti odgovornost, od pojedinog čoveka ili od naroda, odgovor je jednostavan i jedino moguć: odgovornost uvek očekujemo od pojedinca; što je veći broj odgovornih pojedinaca u jednom narodu, to je onda i narod odgovorniji.
Piše: Vladeta Jerotić
Izvor: Politika