Čovek, ni kao duhovno ni kao telesno biće, nije zdravo biće. Sa čovekovim padom pala je i sva priroda, pa iz „kraljevstva prirode“, prema rečima velikog srednjevekovnog lekara i filosofa, Paracelzusa, „dolaze bolesti, kao što iz kraljevstva duha dolaze lečenja“. Iako narod voli da kaže za nekog čoveka da je „zdrav kao dren“, ili „jak kao bik“, za neku devojku da je „rumena kao ruža“, ili „crvena kao jabuka“, ipak, i dren, i bik, i ruža i jabuka mogu da se razbole i onda, kao i čovek, da prežive ili ne prežive svoju bolest. Najzad, smrt je neminovnost svega živog, tragična „plata za greh“.
Savremena medicina uči da što je čovek dalje od prirode (i prirodnog života) – verujući čovek bi rekao i od Boga, jer je i priroda stvorena od Boga – sve je bolesniji, jer je manje otporan prema sve brojnijim i štetnijim uzročnicima raznovrsnih bolesti. Danas je već retkost naći relativno zdravog čoveka rođenog u nekom velikom gradu sveta, u kome je proveo ceo život. Bolesti sve više ugrožavaju i najmanju decu u gradovima, žene teško donose decu na svet, otpornost organizma i na banalne infenkcije sve je manja.
Psihosomatska medicina, koja brižljivo danas izučava uticaj duševnog života čoveka na njegove telesne funkcije (kao i obratno), za mnoge, materijalistički naučene prirodnjake, na iznenađujući način potvrđuje naslućivanja, pa i uveravanja stare medicine (kineske, antičke Grčke, indijske i tibetanske), koja je glavni naglasak u nastajaju raznih bolesti kod čoveka stavljala na duh, manje na telo, podsećajući tako savremenog čoveka da je pre nastanka izreke: „U zdravom telu zdrav je i duh“, postojalo jedno starije, dugotrajnije i tačnije iskustvo, koje danas dobija neočekivano rasprostranjenu potvrdu, a koje kaže: „Kad je zdrav duh, zdravo je i telo!“
Iz dela „Samo dela ljubavi ostaju“