Човек, ни као духовно ни као телесно биће, није здраво биће. Са човековим падом пала је и сва природа, па из „краљевства природе“, према речима великог средњевековног лекара и философа, Парацелзуса, „долазе болести, као што из краљевства духа долазе лечења“. Иако народ воли да каже за неког човека да је „здрав као дрен“, или „јак као бик“, за неку девојку да је „румена као ружа“, или „црвена као јабука“, ипак, и дрен, и бик, и ружа и јабука могу да се разболе и онда, као и човек, да преживе или не преживе своју болест. Најзад, смрт је неминовност свега живог, трагична „плата за грех“.
Савремена медицина учи да што је човек даље од природе (и природног живота) – верујући човек би рекао и од Бога, јер је и природа створена од Бога – све је болеснији, јер је мање отпоран према све бројнијим и штетнијим узрочницима разноврсних болести. Данас је већ реткост наћи релативно здравог човека рођеног у неком великом граду света, у коме је провео цео живот. Болести све више угрожавају и најмању децу у градовима, жене тешко доносе децу на свет, отпорност организма и на баналне инфенкције све је мања.
Психосоматска медицина, која брижљиво данас изучава утицај душевног живота човека на његове телесне функције (као и обратно), за многе, материјалистички научене природњаке, на изненађујући начин потврђује наслућивања, па и уверавања старе медицине (кинеске, античке Грчке, индијске и тибетанске), која је главни нагласак у настајају разних болести код човека стављала на дух, мање на тело, подсећајући тако савременог човека да је пре настанка изреке: „У здравом телу здрав је и дух“, постојало једно старије, дуготрајније и тачније искуство, које данас добија неочекивано распрострањену потврду, а које каже: „Кад је здрав дух, здраво је и тело!“
Из дела „Само дела љубави остају“