Академик Владета Јеротић, човек је кога читаоцима ових редова не треба представљати. Он је личност нарочитог формата и старац у правом значењу. Ерудита интелектуалне несебичности, проницљивог погледа и благе речи. Лекар неуропсихијатар, психолог и психотерапеут, књижевник, књижевни критичар и есејиста, зналац који је убирањем мудрости и огромним радним и животним искуством проникао у тајанствене пределе религије, философије и књижевности, а у делу обгрлио културу и науку.
Много тога можете научити од њега кад процитате текст који следи
„Нормално је да млад човек има жеља, није добро да их нема. Добро је да старији нешто од младих очекују, а добро је и да млади знају да су у очекивању. Да ли ће се све то остварити и те жеље и те могућности њихове, велико је питање. Зависи много од тзв. индивидуационог процеса који траје целог живота.
Питање је младости нешто што није довољно одређено. Каже се да је дух увек млад, а човек је трочлано биће. Састоји се из тела, душе и духа. Године не морају много да значе. Имате старих у младости, у добром смислу речи и у рђавом смислу речи, и имате младих у старости који такође с једне стране изгледају млади, а нису. А хоће да се праве млади. Тако да је то одговор: од много чега зависи како ће да тече индивидуациони процес код младих, али и од очекивања старијих.
Уствари, процес зависи пре свега од родитеља. Разуме се и од средине у којој се млад човек нађе. Родитељи су ти који одговарају за почетак индивидуационог процеса. Разуме се да свако долази на свет са неком одређеном виталношћу и способношћу да води тај процес, а ипак га човек сам води. Он је и вођен, то је та дијалектика између, бити вођен и водити. Шта водити? Водити прво самога себе. Ако би некога другог хтео да водиш, прво води самога себе. Научи се да водиш себе, а онда ћеш ваљда моћи да водиш и другог. Није добра једна страна, она ако смо препуштени да нас увек други воде. То није добро, јер онда су родитељи опет ти који су нас претерано водили и преко оног времена кад човек треба да почне самог себе да води. Које је то време? Различито. Обавезе које се деци дају већ са три године су врло важне. Да не кажемо раније, али око треће године треба већ неке обавезе да обавља дете.
Наравно, ако добро обавља онда је у стању и да буде похваљено. Децу треба хвалити чак и када нису до краја урадили шта треба. До треће године, четврте, каже се, децу треба увек хвалити. Ако не ураде нешто добро, показати им по други пут, по трећи пут и онда кад ураде добро, похвалити. Ако не уради добро, не треба никако грдити, него само поново показати.
Онда долази адолесцентно доба, младо доба које је пуно криза. У адолесцентном добу се постављају основи… Заправо у детињству се постављају основи будуће личности, али адолесцентно доба је онда оно које ће тај почетак у детињству, или појачати позитивно, или га окретати даље у негативном правцу, ако је негативно кренуло. Отуд значај родитељске, прво међусобне љубави родитеља. Од тога много зависи у којој мери ће и сама деца касније моћи да дочекају ту адолесценцију.
Као што знате, данашње време адолесценције пуно је криза. Кажу да тзв. примитивни народи Африке и неких других примитивних земаља немају ову кризу. Ја не волим тај израз примитивно, јер се давно открило да тзв. примитивни народи нису примитивни, почевши од уметности и онога што су оставили за собом, па и начин живота, начин понашања и размишљања… Не знамо то шта је примитивно. Јесте, постоји нешто примитивно. То може бити у позитивном смислу речено „примитивно“, а онда и у негативном. Видите како један обичан израз као што је примитивно може да има више значења. Углавном позитивно и негативно. Дакле, адолесценција је доба кризе. У тим тзв. примитивним земљама етнолози нису налазили кризе, јер се све убрзано одигравало, почевши од женидбе и удаје у тим земљама. Топла клима још при томе! Жене већ младе добијају децу, сваки муж има неку своју обавезу, тако да су те породице расле у условима где није било кризе. Кризу је донела цивилизација Европе, кажу неки антрополози. Наравно, то је сад трајна криза и више нема повратка, поготову нема никаквих уздаха за некадашњим временима.
Сада све почиње касно, па и адолесценција у психичком смислу. Физички је она правовремена, чак и превремена и код девојака и код младића. Данас постоји велики несклад између психичког и физичког развоја. Тај психички развој почиње у младости данас касније и тече много спорије него раније. У наше време, кад сам ја полагао неуропсихијатрију, још увек се адолесценција негде завршавала, или требало је да се заврши око двадесете године. Сада већ увелико, и то доста давно, адолесценција се сматра да може да траје и до двадесет пете године. Да ли ће се то даље продужавати? Па ће онда неко бити адолесцент и са двадесетосам или тридесет? Наравно да има адолесцената целога живота. Ако су ствараоци, онда је добро, јер у њима онда проговара дете игре – хомо луденс, али ако нису ствараоци, онда су инфантилни. Показују црте детињасте и у старијим годинама.
Само пазите, ту не можемо правити оштре границе. И тзв. зрели људи повремено се понашају као деца. То не можемо сматрати неком тежом патологијом. Наравно, доста је важно шта тај неко ради, какав посао обавља, да ли је педагог а инфантилан, да ли је политичар а инфантилан. То већ није добро.“
Шта бисте поручили младима данас? Којим путем да крену, а да се не загубе?
„Не може да се не загубе! Свако наилази повремено на неки ћорсокак. Важно је само из њега изаћи. А како ћемо изаћи кад не знамо како смо ушли? А кад смо ушли и препознали да је то погрешан пут и ћорсокак, може се изаћи. Ако нисмо препознали, остајемо јако дуго на кривом путу.
Увек су постојали прави и криви путеви, али су се укрштали. Тако да је и прави пут некада умео да скрене, а криви пут сам од себе долазио на прави пут. То се у историји човечанства дешавало. Наравно и са државама је тако било. Идеш, идеш правим путем неко време, па ти досади да идеш правим путем и да будеш добар, па онда направиш нешто, а то што направиш понекад је и ствар игре. Мало пре смо рекли: хомо луденс – човек се игра. Сви се играмо. Само је важно да ли та игра има нечега у себи стваралачког и вредног или је, као што сам већ рекао, инфантилна игра која не води ничему.
Порука је увек иста: Буди свој! Научи шта је индивидуација, а онда у Хришћанству и обожење. Индивидуација не искључује обожење, а обожење не обухвата по сваку цену индивидуацију. Било је хришћанских светитеља који нису морали да воде тај мукотрпни пут индивидуације, који има много препрека. Као што знате то је Јунгова идеја. Прво је то сенка, друго персона. Човек излази пред друге људе увек са неком маском. Ако та маска остане и у кући, у породици, онда је то већ једна озбиљнија патологија. Професор универзитета коме се сви клањају, он је господин професор увек. Ако код куће задржи такво понашање, па онда треба и жена и деца да се понашају тако, и он сматра да треба да се понашају, а то није добро. То је једна, чак озбиљнија патологија. Има још и других препрека на путу индивидуације.
Ето, то је прави пут до своје личности. Никад се не постиже до краја. Промене су увек неопходне. Морамо се мењати у току живота и кад се каже, буди свој Петар Петровић, Павле Павловић, а то не значи да се тај Петар Петровић не може и не треба у току живота ипак да мења. Мењамо се набоље, мењамо се нагоре, најчешће и једно и друго. То опет треба препознати и опет смо на основи: Упознај самог себе.“
Разговор водио: Милан Анђелковић
Извор: casopiskult.com