Вратимо домаћинство у школе!

Вођење домаћинства не само да није ретро, већ се враћа на велика врата као светски тренд. Водити домаћинство значи паметно и здраво куповати, спремати здраве оброке, самим тим мудро управљати и новцем и здрављем, што одмах значи и кључну ствар – добро живети.
 
doma
 
Шта то није у реду са младима данас – питање је које је актуелно већ дужи низ година уназад, али како време одмиче све чешће га постављамо. Пођимо од статистичких података када су у питању здравље и исхрана: на пример, готово трећина Американаца испод 19 година је гојазна, навикнути су на брзу и нездраву храну. Наравно да, делом, ту лошу навику можемо оправдати економским статусом у ком се обично налазе млади људи -цене студирања су високе, студентски кредити скупи, а примања ограничена. Да, чини се да је на први поглед брза храна јефтинија, али гледајући свеукупни учинак таквог начина исхране, не можемо а да се не запитамо да ли је баш тако? И, наравно, ко је крив што они верују да је таква исхрана прихватљива? Ко их то није научио оно што је требало?

“Иако звучи тотално ретро, повратак домаћинства у школе, као једног од основних предмета, могао би да поправи многе ствари у одгајању будућих генерација.”

Многим младим људима можда би значило да знају да боље воде домаћинство да их је неко научио основе кувања, како да обаве паметну куповину намирница и слично. Још један од проблема данашњице је и чињеница да је, рецимо, око 70 одсто деце живи са два стално запослена родитеља или са самохраним родитељем, што одмах значи више купљене готове хране услед недостатка времена и новца. Иако звучи тотално ретро, повратак домаћинства у школе, као једног од основних предмета, могао би да поправи многе ствари у одгајању будућих генерација.
Домаћински живети
Вођење домаћинства не само да није ретро, већ се враћа на велика врата као светски тренд. Водити домаћинство значи паметно и здраво куповати, спремати здраве оброке, самим тим мудро управљати и новцем и здрављем, што одмах значи и кључну ствар – добро живети.
Историчарка Хелен Зое Фајт иде корак даље у својој тврдњи да би повратак домаћинства у школе имао кључну улогу у лечењу епидемије гојазности. „Леп начин да започнете решавање овог проблема би био да се више људи научи и посвети кувању“, она је недавно рекла.
Мајкл Мос, истраживачки новинар чија је недавно издата књига „Со, шећер, маст“ уједно и једна од најпродаванијих, у књизи објашњава како су америчке прехрамбене компаније „навукле“ Американце на прерађену храну, и упозорава на важност едукације младих и у тој области, области исхране и кувања. Између осталог, и он се слаже да је смањење кућних буџета и те како утицало на одабир брзе и прерађене хране, али и да је крајње време да се кроз наставу домаћинства поврати стари поредак ствари.
Неодговорност према здрављу и исхрани
Изостављање тог предмета је, могло би се рећи, жртва трендова у образовању и смањења школских буџета. Превише времена је посвећено припремама за колеџ и неким наизглед важнијим предметима који обећавају, али и све већем броју феминистичких схватања да жене не треба да занима кућа, кување и тзв. улога супруге, иако би предмет био намењен и момцима и девојкама. Заиста много је фактора утицало да се стигне до ове тачке неодговорности према свом здрављу и исхрани. Питање је може ли уопште, после толико времена, „реанимација“ домаћинства као наставног предмета ишта поправити.
Особа која је озваничила појам кућне економије и увела га у школе је Елен Свалов Ричардс, председница америчке Асоцијације кућне економије, која је на конференцији „За бољитак куће“ озваничила тај појам и убедила надлежне да усвоје предлог давне 1899. године. То је подразумевало да се саставе лепо и корисно, тј. да се професионализује занимање домаћице и тиме донесе достојанство и ефикасност до тада непризнатом звању.

“Заиста много је фактора утицало да се стигне до ове тачке неодговорности према свом здрављу и исхрани. Питање је може ли уопште, после толико времена, „реанимација“ домаћинства као наставног предмета ишта поправити.”

Неколико елитних факултета је увело предмете кућне економије, које је чак и Елеонор Рузвелт похвално прозвала борбеним трупама против неухрањености за време велике депресије. 1959. године. Чак половина америчких средњошколаца је имала предмет у оквиру ког је учила како да купује, кува и одржава домаћинство.
Пипци прехрамбене индустрије
До 1960-их и 1970-их, међутим, некада револуционарна идеја о здравој исхрани и значају одржавања куће постаје бајата и старомодна. Пипци прехрамбене индустрије, гледајући само свој интерес и зараду, успешно су придобили све који су до тада били на страни домаћинства у школама, и почетна идеја лако бива подривена. Промовише се лакши начин живота и исхране а самим тим и брза храна, готови оброци и прерађевине. Додатно уље на ватру доливају феминистички покрети на челу са Робин Морган, која износ оптужбе на рачун Асоцијације кућне економије, имплицирајући да од младих жена прави безобличну масу која једино зна да кува и једино мисли на брак.

“Пипци прехрамбене индустрије, гледајући само свој интерес и зараду, успешно су придобили све који су до тада били на страни домаћинства у школама.”

Трендови који следе, запошљавање жена, мањак времена, превише фабрика хране, само су допринели, раме уз раме са нападима феминисткиња, да се домаћинство као предмет у школи лагано, али сигурно прогласи за старомодно и непожељно, и сасвим нестане из школства.
Излазак из ћорсокака
Данас, много година након успона и пада домаћинства, ми се питамо где смо погрешили и да ли смо нешто пропустили да научимо своју децу. Поновни тренд занимања за здраву исхрану почео је и разним кампањама, као рецимо оне коју је започела Мишел Обама, под називом „Покренимо се“, или путем књиге коју је објавио Мајкл Полан, „Дилема омнивора“. Након сијасета сличних догађаја скренута је пажња јавности на значај подучавања деце шта је заиста здрава храна и како се кува, а то све је резултирало поновним увођењем школе кувања у школе, па чак се узгајају и школске баште у којима се успешно узгаја поврће. „Ми живимо у друштву у ком се све више људи занима за то шта су унели у свој организам“, рекао је Мос.
Алис Лихенштајн је 2010. године изнела једно од могућих решења за епидемију гојазности, у виду кампање „Вратимо домаћинство у школе“. Она у оквиру те кампање предлаже свеобухватни наставни план и програм који покрива основне технике кувања, учење калоријских вредности хране, извора хране – од фарме до стола; информације о хранљивим материјама – где да их пронађу и како да их тумаче, утицај хране на здравље, и сл.
Ен Купер, предводник реформе школства и увођења нових предмета рекла је поводом тог предлога да нема генерације којој су такви часови потребнији и да немају сви година као она, али ни среће да науче да кувају од своје баке. Нагласила је и да о свему томе говори и са здравственог аспекта, али и имајући у виду целокупно конзумеристичко друштво. У сваком случају, сматра она, основе одржавања домаћинства су непроцењиве: „Ништа се неће променити преко ноћи, али ако истрајемо у тој врсти едуковања, сасвим сигурно нам се смеши боља будућност“.
Рут Грејем, писац из Њу Хемшира, редовни сарадник часописа Идеас.
Приредила: Јасмина Јовановић
 
Извор: Детињарије