Вршњачко насиље – кад жмуре и родитељи и школа

новембар 6, 2017

У школском окружењу сваки четврти основац се не осећа сасвим безбедно, готово петина свакодневно доживи вређање и исмевање, а око трећине њих желе да се освете неком ко их је повредио. То показује истраживање које је обухватило 600 ученика из пет београдских школа. Нажалост, многи родитељи и школе жмуре на вршњачко насиље, па су одбиле да учествују у овом истраживању.

Уринирање по уџбеницима другог ученика, паљење прстију оног ко се са њима не слаже, бацања одеће у тоалет – само су неке сцене којих се, иако у пензији, сећа дугогодишњи директор школе и специјалиста педагогије Слободан Малушић. Најопасније је, каже, кад се о насиљу ћути.

“Тим ученицима нико не може помоћи, нажалост, без обзира на то шта им се деси по том питању на неки начин су упућени само себи, а други податак који је врло занимљив је да је око 16 одсто ученика рекло неком у кога је имало поверења, али им нико ни тада није помогао”, рекао је Слободан Малушић, који је и аутор истраживања.
Истраживање показује да би готово петина ученика прихватила да исмева вршњака само да не би били искључени из своје групе.
“Имамо далеко више случајева психичког емотивног насиља, ругање, исмевање, давање погрдних имена, оговарање, претње, исмевање и електронског насиља, дакле исто то преко електронских медија, СМС-ова, друштвених мрежа”, каже психолог Сузана Деретић.
Од електронског обрачуна, лако се склизне у физички обрачун.
“Кад дође до туче ми се потрудимо да их раздвојимо, дођу дежурни наставници и све буде после решено”, наводи Софија Голе, члан вршњачког тима.
Родитељи различито реагују. Од потпуне незаинтересованости до друге крајности.
“Све је више у последње време родитеља који би на свој начин да деле правду – до тога да или изискују строге казне за оно што је школа проценила да не треба или инсистирају да се дете избаци из школе што је немогуће”, каже Сузана Деретић.
Нови закон прописује и понашање и обавезе родитеља. Због несарадње са школом, сносе се последице – од плаћања новчане казне до пријаве Центру за социјални рад.
“Постоји могућност да добије меру, на пример, надгледаног родитељства да би променио понашање, али, у ствари, циљ нам је да се промени понашање детета и да школа и родитељ делују заједно не да породица учи дете једном облику понашања, а школа другом”, каже Биљана Лајовић из Министарства просвете.
Уколико дете почини тежи облик насиља, с обзиром на то да је малолетно, одговорност сноси родитељ. Мере су законом прописане и зависе од тежине почињеног насиља.
ИЗВОР:РТС

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

7 коментара на "Вршњачко насиље – кад жмуре и родитељи и школа

  1. Sanja каже:

    Tako je to kad je skolovanje obavezno a prosvetni radnici se ne snalaze sa problematicnom decom

    1. DJ каже:

      Prosvetni radnici nisu socijalni radnici, ni defektolozi.

  2. M. M. каже:

    Bila sam direktor jedne velike skole i nista me vise ne cudi. Dozivela sam zlostavljanje i nasilje kolektiva koji se ponasao na isti nacin kao grupa koja je zlostavljala ucenicu u Arandjelovcu. Jedni su pretili i direktno nasrtali na mene laznim prijavama, nasrtajima na moju porodicu (da, da), dok su drugi navijali, treci cutali potpisujuci lazne prijave, svi zajedno cekajuci moj pad. Islo je dotle da su podsticali nasilje medju ucenicima kako bi izazvali jos vise problema. Potrebno je mnogo snage da izdrzite, ja jesam. Danas s gadjenjem gledam na mnoge kolege, znam sta mogu od njih ocekivati.
    Zato me ne cudi opakost medju ucenicima i atmosfera nasilja koja je za nase drustvo prirodna.
    Kad pomislim sta sam sve dozivela pokusavajuci da na zakonski nacin vodim skolu i cinim najbolje za decu, cime sam ugrozila pozicije raznih klanova i sivih eminencija u skoli, shvatam kako je deci zrtvama nasilja u skoli i duboko ih zalim.
    Mi smo njihovi uzori, najcesce odvratni i licemerni. Jadna nasa deca.

    1. AK каже:

      Jasno mi je o čemu govorite,odrasli su tek pakao.Neki nastavnici ne da ne bi trebali da rade u školi već im treba zabraniti da joj priđu na nekoliko kilometara.

      1. Тина каже:

        О чему Ви коментаришете? О међуљудским односима (наставницима у ”једној школи”) или о вршњачком насиљу? Набројимо која права има наставник по Закону да спречи насиље осим да пише: ИЗЈАВЕ,ДЕЖУРНУ КЊИГУ,ОДЛУКЕ или ЗАПИСНИКЕ.Кажите истину немамо никаква права јер их Закон није предвидео, дозволио,утврдио !
        М.М.директори су ”политичари-чланови странке” и зато су таква стања у колективу.
        А.К.због таквих мишљења о наставницима биће јој више насиља а не заједничко решавање проблема сарадњом родитеља,ученика,наставника и директора школе.

        1. M. M. каже:

          Uzalud je objašnjavati ocigledno. Deca se nisu samovaspitala, ni ona vaspitana, ni ona nevaspitana. Mi smo ih vaspitali prema svojoj slici i karakteru. Poenta mog komentara je da se mnogi nastavnici mogu zastideti sebe samih i svog karaktera. I sama sam nastavnik i sramota me je kakve sve spodobe sede po zbornicama izigravajuci nastavnike. Za 27 godina nagledala sam se takvih. U pravu ste kad kazete da nema mnogo mogucnosti da nasilje sprecite kao nastavnik, sve sami protokoli i papiri. Moj komentar odnosio se na sliku celog drustva u kojoj ni nastavnici nisu neduzni. Naravno, ne treba generalizovati, ja sam iznela jedno licno iskustvo. Meni je drago ako je Vase drugacije.

    2. Mira Milosevic каже:

      Slazem se gospodjo. M.M, ‘da smo mi ogledalo i uzori nasoj deci. Kako porodica, tako i drustvo. Da su nasa deca zrtve vremena i da ni krivi ni duzni produkuju haos u kome su stasali.
      Dosli smo do ruba provalije, a drustvo uporno leci posledice, umesto da otkloni uzroke.
      No, ja zelim reci, da je za sada, na roditeljima da spasu, sto se spasiti moze.
      Da u svnom domu uspostave pravila zivljenja po modelima Prof. Milice Novkovic, koja je naucno dokazala, koji su spoljni ometaci za zdrav odgoj deteta. Kako ih otkloniti, da dete bude emocionalno i mentalno celo, stabilno. Kao takvo nece imati potrebu da se prazni nasiljem, niti da zivi nasilje.
      Da budem jasnija, pet je pogresnih vaspitnih modela, koji krive savrsenu prirodu i program, koji svako dete donese po dolasku na ovaj svet. I svaki model ostecuje jednu emociju.
      To su nagrada i oduzimanje nagrade, dva modela koje je zvanicna pedagogija kod nas usvojila pre skoro tri decenije. Uslovljen um od dobijanja, stimulisan pride ekranom, produkuje armiju pohlepnih, nasilnih, interesno formiranih malisana i odraslih.
      Nadalje, prezasticivanje od rada, reda i istine,zbog cega su nam deca lenja, nezahvalna i nesvesna. Potom prazna verbalna prica koja atakuje na emociju tuge, kao i katastrofalan uticaj svih oblika medija, koji su dodatno naslojili i iskrivili emociju straha malog-velikog coveka. Rezultate nazalost zivimo u porodici, sto kroz licne sukobe, sto slusajuci izvestaje crne hronike.
      Naslojen strah nije prirodan, pa kao takav otupljuje i tera da nasrcemo i na svoj i na tudji zivot.
      I da ne duzim, imate bezbroj sadrzaja na youtube, imate Centar za porodicu i mlade, proverite, pa sta vam se kaze. Ne cekajte promene u drustvu, na dugom su stapu, jer je to pitanje sveukupnog globalnog procesa.
      Promena svesti mora da se desi na individualnom planu, pa je tek tada moguca promena i na sirem planu.
      Zivimo prvo poglavlje treceg milenijuma, koji je neminovno milenijum duhovnosti, pa je stoga najprirodnije da u duhovni rast krecemo iz niscete, odozdo prema gore.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама