Vrste dečjih igara

27 novembra, 2015

U psihološkoj, pedagoškoj, metodičkoj literaturi postoje različite klasifikacije dečjih igara, a to nam govori o raznovrsnosti dečjih igara, o njihovoj mnogostrukoj upotrebi i nameni. Dečja priroda zahteva da igre budu raznovrsne. S oedagoškog gledišta prihvatljiva je klasifikacija dečjih igara na dve osnovne vrste:

– stvaralačke igre (igra uloga, konstruktivne igre sa predmetima i igre dramatizacije);

– igre s pravilima (narodne igre, pokretne igre, didaktičke igre).

Terminom “stvaralačke igre” označavaju se igre koje dete samo izmišlja i izvodi. U njima do izražaja dolaze mašta i mišljenje, deca sama biraju igru, traže sredstva da bi se igra ostvarila. Borislav Aranđelović navodi četiri momenta stvralačke igre (N. Trnavac, 1979):

– sadržine dečjih igara najčešće su iz dečje okoline (porodica, dečji vrtić, u gostima);

– ostvarenje zamisli: stvaralaštvo se ogleda u tome što dete nešto zamisli, postavi cilj igre i želi da ga ostvari, mašta dolazi do izražaja;

– organizacija igara: u individualnoj igri dete se navikava i trudi da samo strpljivo ostvari cilj, uživi se u igru. U kolektivnim igrama vrši se podela uloga, planira se igra. U organizaciji igre značajnu ulogu ima vaspitač;

– razvoj stvaralačkih igara: sa uzrastom se menja karakter i sadržaj igara. One postaju sadržajnije i raznovrsnije, što zavisi od umnog razvitka i saznajnog iskustva dece.

U igri uloga deca podražavaju aktivnosti odraslih kao i događanja iz svakodnevnog života koja privlači njihovu pažnj. Dete u ovim igrama prerađuje svoje utiske. U mlađem uzrastu sadržaj ovih igara je oskudan i najčešće se sastoji u imitiranju životnih pojava, obično putovanje prevoznim sredstvima, jer u ovom uzrastu decu interesuej radnja, a ne cilj. Samim tim što se dogovaraju o podeli uloga, navikavaju se na zajednički rad. Roditelji mogu biti aktivni učesnici u ovim igrama.

Igre s pravilima se javljaju u periodu između 4. i 7. godine i razvijaju se tokom čitavog života. Ovo su igre sa senzomotornim kombinacijama (loptanje, trke…), ili intelektualnim kombinacijama (karte, šah…). U ovim igrama se takmiče pojedinci, jer samo tada pravila imaju svoj smisao. Pravila se preuzeta od prethodnih generacija ili privremenim sporazumom.

Pokretne igre imaju značaj za fizičko vaspitanje (hodanje, trčanje, skakanje, puzanje, bacanje, hvatanje). Kod organizovanja ove vrste igara treba voditi računa o izboru igara (što zavisi od uzrasta, individualnih sposobnosti, godišnjih doba, mesta gde se igra izvodi); uslovima za organizaciju, izvođenju igara.

Kada se izvodi igra treba pravilno i jasno izložiti pravila, obrazložiti, probuditi interes za pravila i igru, pridržavati se pravila. Kroz ove igre dete stiče sigurnost u svoju fizičku snagu i spremnost. U ove igre spadaju “žmurka”, “voz” i mnoge druge.

Didaktičke igre poseduju opšta svojstva igara, ali sadrže intelektualne aktivnosti radi potpomaganja intelektualnog razvitka. Dete je motivisano na spontan, stvaralački način. Deluje na svet oko sebe usavršavajući svoje mentalne i ostale sposobnosti. U ovim igrama se javljaju problemi koje dete ne može ili može delimično da reši na osnovu ranije stečenog iskustva. Veoma je bitan napor koji dete ulaže da bi rešilo problem na koji je naišlo, motivisano samom igrom, i tako razvojno deluje na inteligenciju. Didaktičke igre izmišljaju uglavnom odrasli. Oblici i sadržaj ovih igara su delimično diktirani. Vaspitač ili učitelj ima ulogu organizatora. Igra uvek ima zadatak koji treba rešiti i pravila kojih se deca moraju pridržavati u toku igre. Formiraju pozitivne osobine kao što su strpljivost i upornost.

Igre opažanja. U ovim igrama dolazi do izražaja dečje stvaralaštvo i konstruktorstvo. Ove igre najčešće vezujemo za sobne igre. Mogu se organizovati preka nekom svojstvu: igre prepoznavanja boja, uočavanje promena na posmatranom, povezivanje sličnog i različitog, sastavljanje delova koji čine neku celinu. Ove igre nisu igre pasivnog posmatranja.

Jezičke igre. Igra i govor su kod dece povezane i to u većoj meri što su deca mlađa, pa zbog toga treba razlikovati govorne igre od govora deteta u igri. Govorna igra ima određeni vaspitno – obrazovni zadatak. Kroz igru dete usvaja nove reči, saopštava ih, vežba izražavanjem. Ovo su igre mišljenja, jer su govor i mišljenje tesno povezani.

Povezanost igre sa saznajnim razvojem

Na razvoj saznanja utiču aktivnosti moždanih hemisfera, dečja igra, konkretna aktivnost… Na ovaj način saznanje se proširuje po obimu i dubini. Od osnovnog značaja za razvoj detetovog saznanja jeste njegov hod. On osamostaljuje dete, oslobađa ga od pomoći odraslih prilikom njegovih pokreta i istraživanja okoline. Hod proširuje domen dečje orijentaciono – saznajne aktivnosti i sam njegov početak prati intelektualni napredak.

Dete opaža predmete i događaje mnogo više neraščlanjeno, difuzno i celovito, nego odrasli. Dete nije sposobno da pravi razlike između fantazije i stvarnosti npr. komad drveta kojim se dete igra za njega može biti veštica od koje se odjednom uplaši, može biti lutkica koju voli.

U periodu malog deteta počinje da se oblikuje prelaz prostog opažanja ka posmatranju. Posmatranje sjedinjuje aktivnost i mirovanje, budnost i pažnju. Posmatranjem počinje novi stepen saznajnog prodiranja u svet stvarnosti. Oko godine i po, omiljena aktivnost mališana sastoji se u prenošenju i premeštanju svih mogućih stvari sa jednog na drugog mesto. Igrajući se tako dete uči šta je prostor.

Težinu predmeta dete takođe shvata kroz igru, tako što rukuje njima, meri predmete u ruci, gomila jedan na drugi, grize predmete i tako saznaje njegove osobine.

Pomoću aktivnosti u igri dete nauči da broji. Ono rado broji kada imitira starije, ili kod ritmiziranih radova, npr. ako ide stepenicama. To je ritmička igra i skoro da nema nikakve veze sa misaonim brojanjem.

U igri dete nauči da pravi razliku između većeg i manjeg, dužeg i kraćeg. Iskustva do kojih dete dolazi svojom aktivnošću, uslov su za uspešno upoređivanje, ocenjivanje i zaključivanje.

U razvoju celokupnog osećanja i opažanja od osnovnog je značaja detetova igra, njegovo slobodno manipulisanje predmetima, akivnosti uopšte, udruženost sa interesima, potrebama i iskustvom.

Pamćenje malog deteta pobuđuje najčešće asocijacija povodom onog događaja i utiska koji su osećajno snažno istaknuti. Trogodišnje dete priča o odsutnim stvarima i događajima, slučajno ili namerno predstavlja sebi ono što je odsutno. To se vidi i u dečjoj igri. Dete se igra sa predmetima, životinjama, patuljcima koji žive jedino u njegovim predstavama i u njegovoj fantaziji. Mašta se razvija posle druge godine. Kod deteta mašta se javlja kao personifikacija (u igri dete razgovara sa psima, mačkama, predmetima), rukuje raznim zamišljenim predmetima (stolica je za dete konjić, automobil, voz); igra se sa izmišljenim drugom i uživljava u raznim situacijama. Mogućnost deteta da se više igra, prigodnim materijalima i igračkama raspiruje njegovu maštu. Fantazija omogućava da se dete igra, prepušta aktivnostima, pokretima koji nemaju nikakve neposredne stvarne osnove.

Dete se igra loptom koje nigde nema, jaše konja bez igde ičega, samo pravi odgovarajuće pokrete. Mašta deteta je sve više stvaralačka, što se može videti njegovom igrom kockicama, štapićima… Stvaralačka mašta razvija se ujedno sa godinama i umnim razvojem.

Mnogi psiholozi su se bavili razvojnim pojavama detinjstva i utvrdili povezanost između mišljenja i igre. Prilikom brzog porasta informacija poseban značaj ima razvoj stvaralačkog mišljenja. Mišljenje deteta se razlikuje od mišljenja odraslog čoveka, pa dete stupa u dodir sa svojom okolinom na način koji se razlikuje od načina odraslog čoveka. Tako se kod deteta razlikuje put sticanja iskustva, kao i oblici njegovog izražavanja. Razlika se ogleda u igri koja se može smatrati specifičnim načinom učenja dece. Dete igrajući se saznaje, ali saznajući i misleći ono se igra.

Saznavanje kroz igru ima svoje specifičnosti. Usvajanje znanja se javlja kao produkt spontanog učenja. Dete usvaja ono što mu je potrebno sada, a ne ono zašta će mu se javiti potreba u neodređenoj budućnosti. Način na koji dete misli u igri je jedan od osnovnih pokretača njegovog intelektualnog razvoja.

Povezanost igre sa emocionalnim razvojem

Osećanja su kod deteta najjača. Ona ga podstiču na aktivnost i pomažu mu u stvaranju prijatnih odnosa prema okolini. Osećanje deteta je uglavnom prisno, iskreno, ali preovlađuje prijatno nestašno raspoloženje, retko kad razdražljivo i tužno.

Za zdrav emotivni razvoj deteta od osnovnog značaja je prijatna atmosfera u porodici, lepi odnosi između članova porodice, naročito odnosi ljubavi i poštovanja među roditeljima, a zatim i razumevanje razvoja samog deteta i igra. Ukoliko je veće poverenje, više samostalnosti, inicijativnosti u detetu, utoliko u njemu ima više ljubavi i radosti, a ukoliko ima manje svega toga, utoliko je u detetu više gneva, straha, loše volje.

Dete ima dosta razvijeno lično osećanje časti i zato negativno reaguje na svako ponižavanje i to ne samo na telesnu kaznu, već i na uvrede, nanošenje duhovnog bola (kad mora u ćoše, kad ga pošaljemo u drugu sobu, odnosno uopšte isključimo iz zajednice). Npr. dete nežnih osećanja najčešće reaguje suzama, a neosetljivo dete jogunstvom. Dete voli kad ga odrasli pohvale.

Dete u igri istovremeno i oslobađa i razvija svoja osećanja time što stalno doživljava novi odnos prema raznim aktivnostima, prema drugovima u grupi u kojoj se igra. Motivi koji su prožeti osećanjima imaju posebnu snagu, oni postepeno preuzimaju glavnu ulogu u motivaciji deteta i postaju podstrekači mnogih aktivnosti.

Često je emocionalno stanje i zategnutost izraza detetove aktivnosti u igri, npr. u igri deteta dolazi do sudara automobila. Ovakva aktivnost u igri, sudaranje automobila, ne može da potiče samo iz potrebe za aktivnošću, nego je njen glavni podstrekač emocionalna zategnutost deteta, koja ima svoj izvor na primer u nesređenim porodičnim prilikama, nepravilnom postupanju sa detetom, u situacijama raznih konflikata. Znači, motivi koji pokreću aktivnosti deteta u igri i utiču na njen sadržaj povezani su sa celokupnom psihofizičkom strukturom ličnosti deteta i delovanjem društvene sredine.

Devojčicama i dečacima su potrebne razne igračke, među kojima su i slagalice i sve igračke koje razvijaju različite sposobnosti i iskustva koja će detetu i kasnije koristiti. Ali, potrebne su im i “igračke za milovanje” kako ih naziva LJ. Marjanović. To su razne lutke koje predstavljaju ljude i životinje. One su za emocionalni razvoj potrebne svakom detetu. Igračke za milovanja oslobađaju dete u emotivnom pogledu i smiruju ga. Ono ih nosi sa sobom čak i u postelju i uz njih se oseća sigurnije. U igri uloga dete se toliko uživljava u igru i ono je u njoj potpuno prisutno ne samo misaono već i emotivno. Ono ima osećaj da se to u igri stvarno događa. Dete zna kako se mora ponašati u nekim realnim okolnostima, zna šta sme i šta ne sme. U igri uživa, jer zna da se može drukčije ponašati i činiti ono šta želi i hoće. Zbog toga se dečje uloge razlikuju od oponašanja stvarnih uloga ili oponašanja odraslih, jer u igranje različitih uloga dete unosi svoja iskustva i doživljava ih. Takva igra ima veliki značaj u emotivnom rasterećenju i smirenju, kao i intelektualnom razvoju deteta.

Detetu će igra mnogo više značiti ako se odrasli zanimaju za nju. Ako je dete osećajno, vezano za roditelje normalno prihvata pravila i norme ponašanja. Ako roditelj pri igri dete podstiče na emotivno učešće razvija se njegov celokupni motivacijski sistem, a to je veoma značajno za kasnije razdoblje, jer je dete više motivisano za učenje i ostale aktivnosti.

Povezanost igre sa socijalnim razvojem 

U predškolskom uzrastu dete se dosta brzo prilagođava drugima, sarađuje sa njima u igri i radu i time se priprema za školski život.

Razvoj socijalnosti deteta možemo sagledati u razvoju njegovog socijalnog osećanja. Dete je sposobno da se uživljava u doživljavanje, radosti i neprijatnosti drugih i da to razume. Deca saosećaju s ličnostima iz bajke i priče. Suprotno ovom osećanju je zluradost, kada dete ismeva onoga koji je doživeo nesreću, što je obično u vezi sa osećanjem nadmenosti. To ukazuje na socijalnu neprilagođenost deteta.

Odnosi među roditeljima su od najvećeg značaja za socijalni razvoj deteta. Roditelji kod kojih vladaju dobri međusobni odnosi umeju bolje da se posvete detetu, da sarađuju sa njim u igri i radu.

Na decu predškolskog i školskog uzrasta snažan uticaj vrši grupa. Dete i u grupi uči socijalno ponašanje. Ima veću mogućnost drugova u igri, što najviše dolazi do izražaja polaskom u školu. Na izbor drugova u igri utiču naročito dobro drugarstvo i inteligencija.

Igra deluje oslobađajuće na dečju ličnost, čiji integritet čuva tako što pored socio – emocionalnih svojstava u njoj učestvuje čitava kognitivna organizacija deteta, navodi Kamenov (1997: 79). Zahvaljujući socijalnim kontaktima u igri, dete se oslobađa egocentričnosti, pojavljuje se i logičko rezonovanje.

Uloga dečje igre za socijalizaciju i socijalni razvoj dece je velika. Socijalizacija deteta je neodvojiva od igre. Ukoliko je dete više uključeno u zajednički život, utoliko je društveno razvijenije. Socijalno učešće dece u igri znači da dete uči da deli, da prima, da daje bez ljutnje.

Socijalno učešće dece u igri utiče na menjanje motivacije deteta, kao i na sadržaj same igre. to se naročito ogleda u stvaralačkim igrama.

Do druge godine dete voli da se samo igra. Socijalni odnosi nisu na tom stepenu razvoja da bi se dete igralo u paru. Saradnja i interakcijski odnosi još uvek ne postoje. Za dete preko dve godine karakteristično je da se igra u prisustvu druge dece, ali ne i sa njima. U trećoj godini se javlja sadržaj i karakter opštenja deteta sa ljudima iz okoline i sa svetom u celini. Posle treće i u četvrtoj godini dete se igra u grupi. Na ovom uzrastu decu treba učiti da poštuju pravila. Grupe su stalnije. Pravila ponašanja dobijaju svojstva moralnih normi i postaju regulator ponašanja.

U društvenim igrama razvijaju se i socijalna osećanja, simpatija, naklonost, obzirnost. U igri dete se uverava da mu je drug potreban radi izvođenja izvesnih igara, zajedno sa svojim drugovima se raduje. Igra je važna za razvoj vrlina. Dete u igri navikava da se savlađuje, da poštuje i vodi računa o drugim članovima grupe u kojoj se igra, ume da se potčini kada je to u interesu kolektiva. Time se dete osposobljava za socijalni život bez koga se ne može zamisliti savremeno društvo.

Razne društvene igre (domine, tombola, karte, čoveče ne ljuti se, monopol) navikavaju dete da se pridržava pravila igre – formalnih ili izmišljenih, zahtevaju od njega saradnju sa vršnjacima ili sa odraslima, što je naročito značajno sa socijalnog stanovišta razvoja njegove ličnosti.

Za socijalno učešće dece u igri neophodni su usmerenje i podsticaj. Deca preškolskog uzrasta se brzo zasite pojedinih aktivnosti koja počinju da ih zamaraju. Odrasli treba da prilagode sadržaj igre dečjim sposobnostima i potrebama da bi njihovo učešće u formiranju dečje ličnosti bilo uspešno.

Zahvaljujući socijalnim kontaktima u igri, dete se oslobađa egocentričnosti, pojavljuje se i logičko razmišljanje.

Didaktičke igre i njihove pozitivne strane

Didaktičke igre, su takve igre, kod kojih je osnovna karakteristika da su podređene nekim specijalnim vaspitno – obrazovnim zadacima koji su unapred postavljeni, a koji se mogu odnositi na intelektualni razvoj, razvoj psihomotorike, discipline, socijalno – moralnih osobina ili uopšte socijalizacije deteta, po mišljenju A. D. Dobud (navodi N. Trnavac, 1979: 53).

Za uspešno uključivanje igre u vaspitno – obrazovni proces, vaspitač ili učitelj treba da poznaje njene razvojne mogućnosti. Igre i igračke najbolje je ponuditi deci u određenom sistemu, kako bi se mentalne radnje koje sadrže u svojim pravilima stalno usavršavale i dobijale u opštosti, a deca napredovala u razvoju.

Pred “sastavljačima” didaktičkih igara pojavljuju se sledeća pitanja:

koje sadržaje treba odabrati da se na najposredniji način podstiču predviđene intelektualne aktivnosti;

– kako rasporediti sadržaje da bi spontano usmerili decu za vršenje intelektualnih operacija na sve višim nivoima;

– kako učiniti ove aktivnosti primerenim deci različitih sposobnosti i iskustva; prema Kamenovu (1997: 25).

Pošto didaktičke igre uglavnom izmišljaju odrasli pred njima su određeni zahtevi koji su postavljeni kako bi se sistem didaktičkih igara usmerio ka svom osnovnom cilju – razvoju opšte mentalne sposobnosti deteta. Zahtevi polaze od toga da se didaktičkim igrama:

– sadržaj i intelektualne operacije daju kao povezane serije što dovodi do sistema intelektualnih operacija;

– da se mentalne radnje, podsticane kod dece stalno usavršavaju;

– davati prednost operacijama koje kod dece omogućuju eksperimentisanje, traganje, grešenje, različite prilaze u pronalaženju rešenja, štoostvaruje jedan od osnovnih zadataka; izgrađivanje dečjeg poverenja u sopstvene mogućnosti i oslanja se na sopstvene mogućnosti i logiku;

– svakom učeniku u igri treba omogućiti da “prevazilazi samog sebe za glavu”, da igra “vuče” njegov razvoj (Kamenov, 1997: 86);

da se ne zanemari afektivni element igre, koji je uslov da se postigne željena motivacija i pokrene dečja misao;

– da podstiču dečju inicijativu za originalnim pristupima rešenju problema;

– da greške u igri budu izgovor saznanja i podsticaj na traganje za efikasnijim rešenjima;

– da kod dece razvijaju osetljivost za probleme i spremnost da nove probleme rešavaju u okviru već stečenog iskustva.

Izbor igara i redosled njihove primene zavisi od detetovih intelektualnih i osećajnioh potreba, obrazovanja i saznanja koje je steklo.

Didaktičke igre stvaraju pozitivne uslove za primenu različitih znanja, pomažu intelektualni razvoj, deluju na razvoj psihomotorike, discipline. Ove igre imaju i emocionalnu vrednost, jer bude pozitivne emocije i stvaraju optimističko raspoloženje kod dece, iako ponekad dožive neuspeh u igri. U didaktičkim igrama deca ulaze u aktivne odnose sa drugom decom i odraslima čime proširuju svoje socijalno iskustvo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama