Mnogo se govorilo (i još se govori) o tome koliko se obrazovni sistem i odnos dece i roditelja prema edukaciji i edukatorima u novije vreme promenio. I to ne na bolje. Svi se sa nostalgijom sećaju nekih, i ne tako davnih vremena kada je učitelj uživao poverenje i poštovanje celog društva i kada se nije moglo zamisliti da roditelj, a kamoli đak makar i pomisli da podigne glas u razgovoru sa profesorima. Danas, u svetu, učitelji se u sferi obrazovanja zadržavaju u proseku 4,5 godine, bežeći glavom bez obzira iz prosvete u neke druge, humanije profesije. I većina njih kao razlog za odustajanje navodi nemogućnost da se izbore sa, pazite sad, ne decom, nego roditeljima!
Kod nas to vreme još nije došlo, iz prostog razloga što promeniti profesiju nije ni jednostavno ni lako onima koji su ovaj put izabrali zbog ljubavi prema deci i podučavanju i zbog želje da, utičući na one na kojima svet ostaje, barem malo pomognu da planeta na kojoj živimo postane bolje mesto.
Naravno da je sistem pre 50 godina bio loš. Ne želimo učitelje koji će nositi prut u školu i decu disciplinovati plašeći ih gomilicom kukuruza koja stoji u svakom uglu učionice. Mi, zapravo, ne želimo da ih disciplinujemo, to je posao roditelja. Mi želimo da na času imamo lepo vaspitano dete, kojem roditelji svakog dana usađuju želju za znanjem. Samo od takve dece možemo izvući maksimum i pomoći im da ostvare svoj puni potencijal.
Šta je to što bi učitelji želeli da roditelji znaju?
Za početak, mi smo učitelji, ne dadilje. Mi smo učitelji profesionalci koji rade sa decom svakoga dana i često vidimo vašu decu u drugačijem svetlu nego što ih vi vidite. Ako vam damo savet, ne odbijajte ga. Usvojite ga i primenite na isti način kao što biste usvojili savet lekara ili advokata. Susretala sam se sa roditeljima koji naprosto nisu hteli da čuju ništa negativno o svojoj deci, ali je ponekad dobro prihvatiti blagovremeni savet da bi se izbegli problemi koji kasnije mogu imati veće posledice.
Verujte nam. Kada bih rekla roditeljima da njihovo dete ima problem sa ponašanjem, skoro da sam mogla videti kako im se kosa diže na glavi. Odmah su spremni da brane svoje dete. Najviše me naljuti kada kažem majci da je njen sin nešto loše uradio a ona se okrene njemu i pita ga: „Je li to istina?“ Pa, naravno da je istina! Upravo sam vam rekla. Molim vas, nemojte tražiti da njegov drug ili drugarica iz razreda potvrde da li se to zaista desilo. To će samo poniziti učitelja i oslabiti saradnju između učitelja i roditelja.
Ne tražite izgovore! Ako zaista želite da pomognete svom detetu da bude uspešno, prestanite da ga opravdavate i tražite izgovore za svaki propust ili lošu ocenu. Naravno da postoje objektivne situacije koje mogu sprečiti dete da na vreme završi zadatak, ali to može biti izuzetak, nikako pravilo. Jer, ako od malena nauče da umesto da sednu i zagreju stolicu rešenje traže u zaobilaženju obaveza, šta mislite, kako će se ponašati kad odrastu? Pa isto tako, naravno!
Molim vas, ne govorite učitelju neistine, naročito ne pred svojom decom. Zamislite situaciju u kojoj roditelj dolazi u školu na razgovor sa učiteljem i, u želji da opravda svoje dete (ili sebe) svesno zaobilazi istinu, i to pred detetom. Da li znate da ste vi svom detetu uzor? Ako vi govorite neistine, poruka koju njemu šaljete jeste da je u redu lagati. Da li želite dete koje će vas sutra lagati?
I najvažnija stvar koju nikako ne smete zaboraviti, vaša deca su vaše ogledalo! Ako na čas dođu bez domaćeg zadatka, učitelj skoro nikad neće okriviti dete, već roditelja koji je dozvolio da se to dogodi. Vi ste ga odgajili, vi mu usadili osnovne vrednosti, od vas je naučio šta je važno u životu. Zato, ako vama nije bitno da zadatak bude uredan i lekcija naučena, neće biti važno ni detetu. Obrnuto važi još više. Vaša posvećenost detetu i njegovom obrazovanju najbolji je motiv svakom đaku!