Оно што људи генерално разумеју јесте да само доношење новог живота значи и велику исцрпљеност и промену. Сви који имају малу децу знају колико су често чули питање: „А како спава ноћу?” Ако одговорите да спава добро, сви мисле да је то довољно да бисте били одморни. Али, оно што сваки родитељ зна, јесте да од тренутка кад се дете роди, више се никад ништа неће вратити на старо. Ево и зашто…
Никад више родитељи неће преспавати целу ноћ. Никад. Више. Овде мислимо на спавање у континуитету дуже од три-четири сата. Ако се дете не пробуди и не заплаче, пробудиће се родитељ да провери зашто се дете није пробудило и заплакало. Да ли је све у реду? Да ли нормално дише? Приђу беби, ослушкују је у благој паници све док коначно не чују равномерне уздахе. А онда више нема спавања јер, или су се толико препали да не могу да се смире, или су пробудили бебу.
Како деца расту, родитељи се и даље буде на сваки шум мислећи да нешто није у реду с бебом. Кад још мало порасту, таман помислите да је дошао тренутак да спавају нормално, али не лези враже. Сад су жедни, за два сата им се, нормално, пишки. Или су се већ упишкили у кревет. Или су ружно сањали па не могу да се смире.
Можда постоји мали предах у периоду основне школе. А онда дете почне да излази. Шта мислите, како спава родитељ који је пустио дете са друштвом у град (а у граду се свашта дешава, посебно ако посматрате из угла родитеља)? Или, ако деца оду да студирају у други град, има ли тог родитеља који спава као јагње ако му је дете стотинама километара далеко?
Нема одмора! Осим, можда, у тоалету. Пре неки дан ми је пријатељица послала свој нови број телефона у поруци. Мислим да сам десет пута безуспешно покушала да га меморишем док су ми деца лупкала по екрану и вукла ме за рукав. На крају сам одустала. Људи не схватају да родитељи буквално немају времена да меморишу нови број телефона или одговоре на обичну поруку. Можда само кад оду у тоалет. А можда ни тад, јер, знате, деца и ту воле да вам праве друштво…
Нема слободних дана. Не кажем ја да су само родитељи ти који су заузети и да остали ништа не раде. Постоји милион ствари којима можеш бити окупиран и деца су само јена од њих. Али, кад немате децу, можете добити слободан дан. Или боловање. За родитеље, грип је скоро па смак света. Они немају право да буду болесни. Веш мора бити чист, храна мора бити припремљена, деци је потребна љубав и кад сте болесни.
Морају да раде сто ствари истовремено. Док супа кипи, једно дете је срушило вазу са цвећем, друго се пење на регал. Кад мислите да сте све решила и вратите се назад у кухињу, чујете још милион бесконачних: „Мама, мама, мама…” а кад сервирате ручак: „Зашто? Зашто? Зашто?” или „Али ја хоћу још супеее!” иако је тањир и даље пун… Не, ово нису неваспитана деца. Ово су само ДЕЦА.
Ах, да, ту је и то дивно чишћење које никад не престаје. Било да су хаос направила деца или њихов тата…
Понекад морају да остану будни до два ујутру, ако желе да проведу време заједно. Знате, и брачни парови који имају децу желе да проведу који тренутак заједно, насамо. Не желе да изгубе комуникацију. Док сместе децу у кревет, склоне заостали хаос, истуширају се и сипају по чашу вина, вероватно је већ поноћ. А онда, филм и неко јефтино вину делују као залазак сунца на Хавајима уз коктеле. Тихо је (ако се нико не пробуди), смирујуће и неопходно ако желите да сачувате брак. Вредно је пар сати сна мање, а и ко има данас пара да плаћа скупе разводе и алиментације узроковане недостатком комуникације…
И у физичком смислу… Не бих сад почињала о томе шта трудноћа уради телу. Причам искључиво о периоду након што беба закмечи први пут. Подигни, спусти, подигни спусти, дохвати, носи на кркаче, ајмо ђиха ђиха, подигни колица, спусти колица, кувај с једним дететом у руци а другим које се закачило за панталоне… Родитељи немају много шансе да дочекају старост без икаквих проблема са кичмом.
Стрес добија нову димензију. Никад пре него што сте постали родитељ нисте били под толиким, непрекидним стресом. Зашто толико плаче? Да ли га нешто боли? Каква му је ово громуљица овде? Зашто је тако мршав? Види како је блед. А силасци низ степенице, пењање у паркићу и спуштање низ тобоган у очима родитеља изгледају као најопасније циркуске акробације. Свака од њих заустави дисање на неколико тренутака. А да не причамо о оним тренуцима кад је ЗАМАЛО ударио оком у ивицу стола. Сведочити свим тим ЗАМАЛО падовима и ударцима је исцрпљујуће. Нове боре и седе, после неког времена, родитељ престају да примећују.
Родитељи су толико уморни да, понекад, кад деца спавају, они легну у тишини и гледају непомично у једну тачку. Али, чак и тад, они су безгранично срећни. Само су сувише уморни да би се насмешили…
А. Ц.
To da su srećni je samo mit.
Ako volis svoje dete, neizmerno si srecan roditelj! I uvek je najbitnija stvar da je zivo i zdravo-to je najveca sreca. Tvoj komentar deluje kao da si isfrustrirani roditelj koji vapi za slobodom i kaje se sto ima dete… A takvi imaju problem u glavi i to nema veze sa roditeljstvom. Leci se.
Dr, Vi sigurno niste roditelj :).
Ali ja jesam. I upravo je tako kako pise.. Volimo svi svoju decu vise od svega na svetu, ali ovo je svakodnevnica. Nije frustracija..
Mama je ta koja sve radi, tata spava, odmara I sve isto kao I dok nije imao dete. Jos vise sada ima razloga da cesce ide na kafu sa prijateljima, raznorazne sastanke, a onda je umoran od svega pa popodne malo odmori I.opet sve iz pocetka.
Biti roditelj trebalo bi biti jedna viša stepenica svesti i fizičke kondicije od sebičnog odraslog homosapiensa za koje je samougađanje najviši cilj postojanja.
Na sreću, ove slatke muke nisu spoznatljive dok vas ne sustignu. A onda nemate puno izbora. Za srećan dečiji pogled i njihov miran san dajete sve više i više… A onda jednog dana shvatite da ste se promenili i ojačali, da Možete puno više nego pre, jer ono Mi je postalo realnost. I ne možete i ne želite nazad.