Jedna od stvari koju sam naučila od kada sam postala roditelj jeste da čovek istovremeno može biti srećan toliko da mu idu suze radosnice, a tužan isto toliko da bi se najradije sklonio u neki ćošak i lepo sam otplakao sve suze koje ima.
Eto tako, baš tako sam se osećala danas dok sam svoje mlađe dete vodila u vrtić. Poslednji put. Nemam više male dece koja će ići u vrtić, a u tu zgradu i dvorište odlazim već sedam godina, redovno.
Nemam više malu, vrtićku decu. Eto, napisah i sad mi se ponovo plače.
Za većinu stvari ne znate kad je poslednji put. Poslednji put kad se dete uvuklo u vaš krevet jer je ružno sanjalo. Poslednji put kad je tražilo da mu dohvatite čašu, jer ne može sam. Poslednji put kad je reklo „mama, nosi me“. Ne znamo. Desi se taj trenutak u vremenu koji bi nam, da znamo da je poslednji, bio pravi mali praznik.
A ja sam danas znala. I bila sam srećna.
Jer je porastao. Jer je veliki i zreo. Jer zna šta voli i ko mu je najbolji drug. Jer je u tom vrtiću plakao, smejao se, navijao, ljutio se, svađao i mirio. Tu je mesio kiflice, pravio brodove od papira, čekao u redu, ponekad strpljivo, ponekad cupkajući. U tom vrtiću postao je odgovoran veliki dečak, možda i previše za svoje godine.
Tu su mu Dušan i Petar, zvezdaši kao i on, donosili duplikate sličica za Svetsko prvenstvo. I nisu se menjali, svako je donosio ono što je višak i delio drugarima.
S njima je prvi put otišao na Marakanu, prvi put prespavao noć na Goču, bez mame i tate ili bake.
A opet, danas sam bila tužna.
Jer je tako brzo porastao. Jer znam, koliko god učiteljica bila nežna i brižna, ona ipak nije vaspitačica. Zato što više neću morati da proveravam vrhove patofni kad ih obuje, da vidim da li su male. Zato što je onih dana kada će mi s osmehom trčati u zagrljaj kad dođem po njega sve manje. Uskoro će ići u školu sam. Zato što je jedna era završena i ja ne mogu da se vratim da je ponovo proživim.
Da, znam, čekaju ga nove avanture. Znam da će biti i lepe i uzbudljive. I ja im se stvarno radujem! Ali za 10 minuta, kad krenem ka vrtiću po njega, biće to poslednji put. Pokupiću i ranac, patofne i sve ono što je danas nacrtao. Sigurna sam da će tu biti i jedan grb Crvene zvezde, tako je skoro svakog dana. Ali ovaj je drugačiji.
Ovaj je poslednji koji je nastao u vrtiću. A ja, partizanka, kako me zove moj dečak jer navijam za crno-bele, čuvaću ga zauvek, kao uspomenu na vrtićke dane mog omiljenog zvezdaša.