Sećate li se portfolija? To je, znate, ono na papiru ili onlajn, kako želite, a gde hvalite svoj rad i prilažete isti. Naravno da vam u poslednje vreme na pamet nije pao, kao ni gomila drugih stvari koje neki od brojnih pravilnika propisuje da se treba napisati. Iako sam, narcis kakav jesam, portfolio napravio još pre nego što je zvanično stupio na snagu, sada mislim isto što sam mislio i tada, sa tom razlikom što sada imam potvrdu da sam bio u pravu. Zakonsko obavezivanje nastavnika da prave portfolio je neopevana glupost. Ili opevana, kako želite, ali glupost, svejedno. Umesto obaveze, trebalo je da se ponudi kao mogućnost, što i jeste u mnogo (prosvetno i u svakom drugom smislu) razvijenijim zemljama od naše. Jer šta sad imamo? Zakonsku obavezu koju (potpisujem i levom i desnom rukom) ne poštuje pola srpske prosvete (u najboljem slučaju), jer ne moraju i jer neće trpeti nikakve sankcije. Baš kao što ne trpe sankcije ni oni koji nemaju niti sate eksternog stručnog usavršavanja, niti bodove internog. Ili beše obrnuto, ali ko mari, jer i tako je nebitno, pošto nikakve svrhe nemaju ni jedni ni drugi.
Jurcanje za bodovima je svakako zaludan posao, a pisanje portfolija besmislen za one ljude koji ne vide korist od njega. U krajnjoj liniji, zašto terati ljude da promovišu svoj rad, ako oni to ne žele? Ne vide smisao, ne misle da je to bitan deo njihovog poziva (istina, ima bitnijih kojima se treba posvetiti) ili naprosto ne odgovara njihovom karakteru da pohvalno pišu o sebi ili da pišu o sebi uopšte. Portfolio naprosto, po svojoj prirodi i treba da bude stvar izbora. I da je ponuđen kao mogućnost, imali bismo regularnu situaciju – napravio ga je ko je hteo – i mogli bismo makar da se ne pretvaramo da je sve u redu i da svi poštuju ono što su mudre glave tamo negde u prosvetnim vrhovima osmislile. 🙂
Preskočiću plan stručnog usavršavanja, koji je tek zastrašujuća glupost, te ću se prebaciti na još jednu temu koja je u vezi i sa portfoliom i sa satima, te bodovima. A to je napredovanje u struci. I tu sam se ostvario, prošavši kroz silne peripetije, sa fasciklom krcatom dokazima za 18 (i slovima osamnaest) stavki koje uopšte nije jednostavno postići, pa kroz čak tri skupa, gde su mišljenje dali i nastavnici istog i srodnih predmeta i čitavo Nastavničko veće potom, te napokon i Savet roditelja. Naravno, sa sve direktorom. I onda su mi dva puta bili prosvetni savetnici (prvi put nenajavljeno i to je u redu, osim ako taj dan, recimo, nisam bolestan ili sam završio sa časovima 🙂 )… Zvanje godi, ne mogu da kažem (tim pre što sam ga prvi stekao u Beogradu), ali ne donosi ni veću platu, ni bodove ukoliko ste na listi za tehnološke viškove, iako u dobroj meri potvrđuje kvalitet rada. Sada čujem da je procedura za sticanje zvanja obustavljena jer se čeka novi pravilnik (a Bog zna da nam je neophodan, jer stari ima više rupa nego teksta (a teksta ima podosta)), no što kaže moja drugarica, ne ukidaju se zakoni dok se čekaju novi, jer bi onda kriminalci lako mogli da budu oslobođeni, a direktori neizabrani. Ipak, razumem i Školsku upravu naše prestonice, jer koliko sam načuo, imaju ljudstva ni koliko škola u samo jednoj opštini, te poslova i inspekcijskih i takmičarskih i organizacionih i završnih i svakakvih i veoma verujem da im je zvanje tamo nekog prigradskog nastavnika poslednja svirala. Sa sve rupom. I to je objektivna poteškoća koju niko nije imao u vidu kada su se pravila maestralno sastavljala.
Mnogo takvih objektivnih poteškoća postoji za veliki broj (pod)zakonskih odredbi po raznoraznim pravilnicima i posledica je da one niti mogu da se primenjuju, niti mogu da se ljudski provere, niti da sankcionišu, a o nagrađivanju ne vredi ni pričati. Ako prenebregnem priče da je svaka od ovih umotvorina nečiji lični projekat, koji donosi mnogo više sastavljaču od onoga kome je namenjena, moram da zaključim da mi imamo ozbiljan gap u vremenu. U srpskoj prosveti mi ne živimo sadašnjost, već budućnost. Prave se pravila koja će možda nekad u budućnosti nekome značiti. Recimo, ako portfolio zaživi, nastavnici će moći da razmenjuju iskustva na još jedan, efikasan način, a i ko zna, možda će biti bitan za platne razrede… Važi.
Dakle, pravimo zakone kao ulaganje u budućnost. I hajde malko da se spustimo na zemlju, jer valjda je svima jasno da ta budućnost skoro zakucati na vrata neće i da, za promenu, budemo praktični. Zar nije bolje napraviti zakone koji će moći da se primenjuju sada i ovde u realnom vremenu i sa realnim mogućnostima? To bi obezbedilo da neko, recimo, od njih ima i neke koristi. Na primer, kompletna prosveta? A ako nam se ta budućnost zadesi brže nego što očekujem, što znači za nekih deset godina, uvek mogu da postoje u fioci neotpakovani paketi zakona spremni da ih otvorimo poput Pandorine kutije. No, do tada, siguran sam, ima sa-a-asvim dovoljno vremena da se takvi paketi naprave natenane i dovedu do takve perfekcije da naprosto izmame uzdahe oduševljenja prosvetarskog naroda kada ih jednom implementiramo (napokon da iskoristim i stručnu reč, te opravdam svoj nadimak 🙂 ).
Nadam se da će baš takva sudbina zadesiti novi Pravilnik o stalnom stručnom usavršavanju i sticanju zvanja – da bude pisan za danas. U stvari, da budem iskren, ne nadam se, ali bih voleo. I da to bude prvi u nizu pravilnika, te početak jednog novog pogleda prosvetarskog vrha koji nije uprt tamo negde u daljinu fiktivne budućnosti, već u ono sa čime nastavnici rade (i sa čime se bore) sada. Jer ovo što mi radimo sada, postaće naša budućnost. Ko razume, shvatio je. 🙂
Izvor: izperajednog.wordpress.com
Jurcanje za bodovima je svakako zaludan posao, a pisanje portfolija besmislen za one ljude koji ne vide korist od njega. U krajnjoj liniji, zašto terati ljude da promovišu svoj rad, ako oni to ne žele? Ne vide smisao, ne misle da je to bitan deo njihovog poziva (istina, ima bitnijih kojima se treba posvetiti) ili naprosto ne odgovara njihovom karakteru da pohvalno pišu o sebi ili da pišu o sebi uopšte. Portfolio naprosto, po svojoj prirodi i treba da bude stvar izbora. I da je ponuđen kao mogućnost, imali bismo regularnu situaciju – napravio ga je ko je hteo – i mogli bismo makar da se ne pretvaramo da je sve u redu i da svi poštuju ono što su mudre glave tamo negde u prosvetnim vrhovima osmislile. 🙂
Preskočiću plan stručnog usavršavanja, koji je tek zastrašujuća glupost, te ću se prebaciti na još jednu temu koja je u vezi i sa portfoliom i sa satima, te bodovima. A to je napredovanje u struci. I tu sam se ostvario, prošavši kroz silne peripetije, sa fasciklom krcatom dokazima za 18 (i slovima osamnaest) stavki koje uopšte nije jednostavno postići, pa kroz čak tri skupa, gde su mišljenje dali i nastavnici istog i srodnih predmeta i čitavo Nastavničko veće potom, te napokon i Savet roditelja. Naravno, sa sve direktorom. I onda su mi dva puta bili prosvetni savetnici (prvi put nenajavljeno i to je u redu, osim ako taj dan, recimo, nisam bolestan ili sam završio sa časovima 🙂 )… Zvanje godi, ne mogu da kažem (tim pre što sam ga prvi stekao u Beogradu), ali ne donosi ni veću platu, ni bodove ukoliko ste na listi za tehnološke viškove, iako u dobroj meri potvrđuje kvalitet rada. Sada čujem da je procedura za sticanje zvanja obustavljena jer se čeka novi pravilnik (a Bog zna da nam je neophodan, jer stari ima više rupa nego teksta (a teksta ima podosta)), no što kaže moja drugarica, ne ukidaju se zakoni dok se čekaju novi, jer bi onda kriminalci lako mogli da budu oslobođeni, a direktori neizabrani. Ipak, razumem i Školsku upravu naše prestonice, jer koliko sam načuo, imaju ljudstva ni koliko škola u samo jednoj opštini, te poslova i inspekcijskih i takmičarskih i organizacionih i završnih i svakakvih i veoma verujem da im je zvanje tamo nekog prigradskog nastavnika poslednja svirala. Sa sve rupom. I to je objektivna poteškoća koju niko nije imao u vidu kada su se pravila maestralno sastavljala.
Mnogo takvih objektivnih poteškoća postoji za veliki broj (pod)zakonskih odredbi po raznoraznim pravilnicima i posledica je da one niti mogu da se primenjuju, niti mogu da se ljudski provere, niti da sankcionišu, a o nagrađivanju ne vredi ni pričati. Ako prenebregnem priče da je svaka od ovih umotvorina nečiji lični projekat, koji donosi mnogo više sastavljaču od onoga kome je namenjena, moram da zaključim da mi imamo ozbiljan gap u vremenu. U srpskoj prosveti mi ne živimo sadašnjost, već budućnost. Prave se pravila koja će možda nekad u budućnosti nekome značiti. Recimo, ako portfolio zaživi, nastavnici će moći da razmenjuju iskustva na još jedan, efikasan način, a i ko zna, možda će biti bitan za platne razrede… Važi.
Dakle, pravimo zakone kao ulaganje u budućnost. I hajde malko da se spustimo na zemlju, jer valjda je svima jasno da ta budućnost skoro zakucati na vrata neće i da, za promenu, budemo praktični. Zar nije bolje napraviti zakone koji će moći da se primenjuju sada i ovde u realnom vremenu i sa realnim mogućnostima? To bi obezbedilo da neko, recimo, od njih ima i neke koristi. Na primer, kompletna prosveta? A ako nam se ta budućnost zadesi brže nego što očekujem, što znači za nekih deset godina, uvek mogu da postoje u fioci neotpakovani paketi zakona spremni da ih otvorimo poput Pandorine kutije. No, do tada, siguran sam, ima sa-a-asvim dovoljno vremena da se takvi paketi naprave natenane i dovedu do takve perfekcije da naprosto izmame uzdahe oduševljenja prosvetarskog naroda kada ih jednom implementiramo (napokon da iskoristim i stručnu reč, te opravdam svoj nadimak 🙂 ).
Nadam se da će baš takva sudbina zadesiti novi Pravilnik o stalnom stručnom usavršavanju i sticanju zvanja – da bude pisan za danas. U stvari, da budem iskren, ne nadam se, ali bih voleo. I da to bude prvi u nizu pravilnika, te početak jednog novog pogleda prosvetarskog vrha koji nije uprt tamo negde u daljinu fiktivne budućnosti, već u ono sa čime nastavnici rade (i sa čime se bore) sada. Jer ovo što mi radimo sada, postaće naša budućnost. Ko razume, shvatio je. 🙂
Izvor: izperajednog.wordpress.com