Зовем се мама. Некад ће ме звати мајком. Некада кевом. Некада по имену. Некада ме неће уопште звати, него ће ме терати од себе.
Понекад ће и плач бити довољан знак да сам потребна. Да будем ту. Бићу будна 24 часа дневно. Чак и када спавам. Увек на опрезу. Једно око отворено Једно ухо наоштрено.Чекаћу први окрет. Чекати да почне да седи, па да пузи. Да прохода.
Пружаће ми ручице и трчати дебелим ножицама, уз осмех андјела, а ја ћу бити срећна због те слике, али и забринута, да моја беба не падне случајно, и не повреди се. Мазићу је, љубицу је, грлити. Када то дозволи.
Викаћу, беснети, и желети да ме нема у часовима лудила, умора и стреса. Али, трудићу се да то не радим пред бебом.
Хранићу је, мењати пелене, љубити мала стопала и гузу. Учићу је свему и причати јој стално. Показаћу јој дрво. И додирнућемо дрво. И глумићемо дрво. Показаћу јој куцу. И додирнућемо куцу. И лајаћемо као куца. Причаћу јој бајке. И учити да живот није увек бајка. Да постоје и Пепељуге, и Снежане, и патуљци, и зле вестице, зле маћехе, да постоји Петар Пан који тражи своју сенку, да негде сигурно постоје и Ивице и Марице, и три прасета, и вук и седам јарића.
Плесаћемо док певамо, и певаћемо док плешемо. (више…)