А да сам само знала да ће ме Софија пар сати касније, када будемо играле не љути се човече и сркутале чај, питати оно што ме је питала, сво ово вајкање и оклевање бих прескочила.
Отварам очи, и без трунке оклевања скачем из кревета, што се обично не дешава. Обично ми треба пар минута да се расаним и протегнем, да ми се не заврти у глави. Овај пут, ситуација је другачија. Целу ноћ сам скидала температуру млађој ћерки. И онај скок из кревета био је чист матерински инстикт: јесам ли предуго спавала, да ли је добро, да ли гори, да ли се температура враћала?
Мноштво питања стане у тих пар секунди колико ми треба да стигнем до њене собе, њеног кревета и њеног чела.
Додирујем јој чело и одахнем. Нема је више. Температура је одустала, до даљњег. Или се само притајила, као што то непријатељи увек чине. Видећемо. Тек тада креће да ми се врти у глави. Тако је увек кад нагло устанем из кревета, кад се катапултирам стилом забринуте мајке. Застанем и придржим се за довратак. Зачас прође, али одмах за вртоглавицом схватам да ме боли свака кост, да ми се спава, да сам гладна и веома жедна. Да сам као исцеђена крпа. Ови вируси постају тако напорни… А још је поврх свега радни дан (као да вирус разликује уторак од недеље). Морам на посао, а дете немам коме да оставим. Болесно дете које већ два дана мучи температура и коме доктор није дао ништа сем просте реченице “вирус је”.
Треба да јавим у фирму да ми дете има вирус, али ето гризе ме савест. Не смем ни да погледам телефон. Јер ово није једини вирус који нам је гостовао овог месеца и ово ми није једино дете због ког сам одсуствовала са посла. Дакле забава милиона у најави. Не знам више ни да ли ми верују. Можда мисле да лажем? Отежавајућа околност је што радим са старијим људима чија су деца већ одрасла, тако да верујем да су они већ заборавили како изгледа гајити малу болешљиву децу која иду у колектив. Лепо ми није добро. Мени, која сам најјача преко телефона и мејла, овог пут и сваки пут када треба да јавим да нећу доћи на посао – није добро. А данас баш имам триста чуда којима се до скоро није могао назрети крај али ето јуче су кренуле да се размршавају. Јуче, кад је уз дете остао мој муж док су њему севали пропуштени позиви и непрочитани мејлови.
Понекад тако гледајући нас, запитам се, да ли можда радимо тајно да оно друго не зна за ФБИ, Насу или KГБ? Или смо само претерано одговорни па дозвољавамо да изгарамо на послу? Kаријере не правимо, само се трудимо да прехранимо децу и платимо рачуне. Да ли нам се страх за голу егзистенцију толико увукао у кости да смо у стању да више бринемо за посао него за болесно дете? Не говорим притом само о себи. Сећам се, док су још били у вртићу, мајки које плачу и моле васпитачице да приме дете и узму сируп да им дају, јер оне никако не могу да изостану. Ја ето могу да изостанем, стварно, реч ми нико није рекао никада, али и сама сам свесна да је то пречесто. Да сваки час имамо неки вирус у гостима, који тако кружи од једног до другог. Гризе ме савест и због тога што знам да мој посао неће стајати, него ће неко од колега радити то напоредо са својим обавезама. Да, радићу и ја њихов када они оду на одмор и боловање, али не могу да се отргнем осећају да ја најчешће одсуствујем.
И ко зна до када бих се тако вајкала, и сама себе мучила разним помислима да се нисам сетила старије колегинице и њених речи: “Е, моја Јасмина, па ја сам сат времена раније увек долазила на посао и ко зна колико пута остајала сатима дуже. Све док се једног дана нисам разболела. И месецима лежала у болници. Мислиш да је мој посао остао неурађен? Да је фирма пословала са губитком?
Да ми је неко рекао хвала за све прековремене сате? Не, драга. Нико. Дошли су, обишли ме пар пута, донели поморанџе и цвеће и наставили са својим послом и животом. Тамо ми је једна бакица цимерка, по отпуштању из болнице рекла: Дете, смири мало доживљај. Пуна гробља незаменљивих. И намигнула ми.”
Смири мало доживљај -понављам себи наглас. Удахнем дубоко и упутим се ка својој најбољој другарици -џезви. Свет је боље место уз мало добре кафе. Будим старију ћерку за школу, ушушкавам млађу која остаје кући са мном. Да је лечим, негујем, љубим, да јој угађам. Да пијемо какао и читамо Чопића, Баку на рингишпилу и Kућицу на ножицама. Да се ушушкамо у ћебенце и да је храним пилећом супом (а једе сама од годину дана! Али данас је друга прича). Правим качамак школарцу за доручак, укључујем веш машину. Дишем дубоко, дубоко.
Не радим у НАСИ, нисам ни кардио хирург. Ничији живот не зависи од мене, сем живот моје деце. Ма, остаћу кући док сасвим не оздрави, заболе ме пиџама за све. Потребна сам свом детету. Послова има хиљаду, а деце имам само двоје. Узимам телефон, зовем свог надређеног и без много правдања и околишања кажем да ми је дете болесно и да морам да останем кући. Сада се већ лакше дише. Прогутала сам највећу жабу од свих за данас.
А да сам само знала да ће ме Софија пар сати касније, када будемо играле не љути се човече и сркутале чај, питати оно што ме је питала, сво ово вајкање и оклевање бих прескочила. Срце ме је заболело од њених речи. Питала ме је: ”Мама, а јел ти волиш кад сам ја болесна?” Ја у чуду, одговарам, “Па, ко воли кад му је дете болесно? Наравно да не волим!” А она, са тужним смешком одговара: ”Ма , знам, али види како нам је данас лепо, кад си остала код куће”.
Онај који је рекао, да човека могу да сломе ситнице, био је у праву. У великим проблемима, увек смо присебни и јаки, а ове ситнице које ломе срце, ломе га на ситно…
Пише: Јасмина Јовановић
Извор: Детињарије