Pred početak nove školske godine, ponovo postaje aktuelno pitanje: „Da li dete sme da koristi ChatGPT za pomoć oko domaćih zadataka?“ Jasno pravilo, zapisano crno na belo u nekom zakonu ili pravilniku u Srbiji trenutno ne postoji. Regulativa je još u nastajanju, dok se praksa u učionicama menja iz nedelje u nedelju.
Krovni Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV), kao ni Pravilnik o ocenjivanju učenika, ne pominju veštačku inteligenciju. To znači da ne postoji propisano pravilo, na nivou zakona, o tome da li učenik sme da koristi AI alat za izradu domaćeg zadatka, da li se to smatra prepisivanjem ili nedozvoljenim sredstvom na pismenom zadatku, niti kakva je sankcija ako se otkrije da je rad (u celini ili delimično) generisao neki od AI alata.
Ovo nije specifičnost Srbije — reč je o globalnom zaostatku zakonodavstva za tehnologijom. Ankete među prosvetnim radnicima u SAD pokazuju da većina škola i dalje nema jasnu politiku o upotrebi generativne veštačke inteligencije, ili nastavnici ne znaju da li takva politika postoji. U praksi to znači da odluku da li je nešto varanje, u kojoj meri i kako se dokazuje — donosi svaki nastavnik ili svaka škola pojedinačno, oslanjajući se (eventualno) na postojeća, starija pravila o plagiranju.
Nekoliko privatnih i međunarodnih škola u Srbiji je tu prazninu već popunilo sopstvenim aktima. Jedna beogradska međunarodna škola, na primer, u svom pravilniku o školskim, domaćim i ispitnim zadacima izričito predviđa da se svako korišćenje veštačke inteligencije bez prethodne dozvole tretira kao nedozvoljeno sredstvo, uz posledicu jedinice i pokretanje disciplinskog postupka. To je koristan primer za javne škole: dok republički propis ne postoji, škola sama — kroz pravilnik o kućnom redu, ponašanju učenika ili kriterijume ocenjivanja koje usvaja nastavničko veće — može precizno da odredi šta je dozvoljeno, a šta nije. Važno je da roditelji i učenici budu unapred i jasno upoznati s takvim pravilom, jer se sankcija ne može primeniti retroaktivno na nešto što nije bilo najavljeno.
Ono što ipak postoji: etičke smernice i strategija
Iako poseban Zakon o veštačkoj inteligenciji u Srbiji još nije usvojen, pogrešno bi bilo reći da oblast uopšte nije regulisana. Vlada Srbije je 2023. godine usvojila Etičke smernice za razvoj, primenu i upotrebu pouzdane i odgovorne veštačke inteligencije, objavljene u „Službenom glasniku“. Ovaj dokument izričito navodi obrazovanje kao jednu od oblasti u kojima se sistemi veštačke inteligencije smatraju visokorizičnim — zajedno sa biometrijskom identifikacijom, upravljanjem kritičnom infrastrukturom, zdravstvom i krivičnim gonjenjem. To praktično znači da bi svaka ozbiljnija primena AI sistema u obrazovanju, prema smernicama, trebalo da prođe posebnu analizu i procenu rizika — ali same smernice nisu zakon i ne propisuju kazne niti obavezujuću proceduru za škole.
Na njih se nadovezuje Strategija razvoja veštačke inteligencije u Republici Srbiji za period 2025–2030, koja obrazovanje tretira kao jedan od prioriteta i naglašava potrebu da se granice i procedure upotrebe AI u nastavi postave u skladu s etičkim smernicama, uz stalno usavršavanje nastavnika. I strategija je, međutim, dokument javne politike — ona određuje pravac, ne propisuje pojedinačna prava i obaveze.
Rad na posebnom Zakonu o veštačkoj inteligenciji je u toku — formirana je radna grupa koja izrađuje nacrt — ali dokument još nije ni u javnoj raspravi, pa je nerealno očekivati da će konkretna pravila za škole postojati u zakonskoj formi do početka ove školske godine.
Zašto je ovo posebno osetljivo pitanje za obrazovanje
Razlog zašto se obrazovanje, i u domaćim etičkim smernicama i u pravnim okvirima drugih zemalja, tretira kao osetljiva oblast nije slučajan. Reč je o maloletnicima čiji se podaci obrađuju, o proceni znanja koja utiče na dalje školovanje, i o riziku da automatizovano ocenjivanje unese pristrasnost koju niko u školi ne može lako da prepozna ili ospori. Iz istog razloga, u širem evropskom kontekstu — mada se ne primenjuje direktno na Srbiju kao nečlanicu EU — obrazovanje je jedna od oblasti koje su svrstane u „visokorizične“ i za koje se predviđaju posebne obaveze za one koji AI sisteme razvijaju i koriste. Srbija je kao zemlja kandidat za članstvo u EU pod pritiskom da svoju buduću regulativu usklađuje s tim pravcem, što je dodatni razlog zašto se u narednim godinama mogu očekivati konkretnija pravila i za škole.
Šta škole i nastavnici mogu (i treba) da urade već sada
Dok se čeka zakon, škola nije bespomoćna. Nekoliko koraka je moguće preduzeti na nivou ustanove, bez čekanja na republički propis:
Usvojiti internu politiku upotrebe AI, kroz pravilnik o kućnom redu, ponašanju učenika ili odluku nastavničkog veća — po ugledu na privatne škole koje su to već uradile — i jasno je predočiti učenicima i roditeljima pre nego što se primeni kao osnov za sankciju.
Razgraničiti dozvoljenu od nedozvoljene upotrebe po zadatku, a ne paušalno — na primer, dozvoliti AI za proveru gramatike ili traženje ideja, a zabraniti za pisanje celog rada, i to jasno naznačiti u uputstvu za svaki zadatak.
Prilagoditi način provere znanja tamo gde je to moguće — usmene provere, odbrana pismenog rada pred odeljenjem, rad u učionici pod nadzorom — jer klasičan domaći zadatak sve teže dokazuje da li je znanje zaista usvojeno.
Voditi računa o podacima učenika — ne unositi imena, ocene ili radove dece u javne AI alate bez jasnog osnova, posebno ako alat čuva unete podatke na serverima izvan Srbije.
Komunicirati sa roditeljima unapred, a ne tek kada dođe do spornog slučaja — roditelji koji su unapred upoznati s pravilima teže će osporavati ocenu ili disciplinsku meru.
Veštačka inteligencija je u srpskim učionicama već stvarnost — i za učenike koji njome pišu domaće zadatke, i za nastavnike koji je koriste za pripremu časova ili čak za ocenjivanje. Dok se ne usvoji pravna regulativa koja bi ovu oblast uredila, nastavnicima i školama mnogo toga ostaje da sami procene.