„Ono što se dogodilo u prethodnoj deceniji u srpskom obrazovanju nije se dogodilo nigde i nikad. Za samo osam godina doneta su tri potpuno nova i potpuno različita zakona o obrazovanju. Takav presedan nije zabeležen u istoriji zakonodavstva. Karakteristika svih njih je da je svaki naredni bio sve liberalniji prema učenicima i njihovim obavezama, a sve stroži, rigidniji prema nastavnicima. Tako se napokon došlo do zakonskih odredbi po kojima neposlušne i nedisciplinovane učenike nisi mogao nikako ukoriti; da su sa nastave mogli odsustvovati koliko su hteli, a da za to ne snose nikakve posledice; da je vladanje učenika izbrisano kao ocena, a da za to što ne uče i ne znaju, odgovornost snose nastavnici. (…)
Na drugoj strani, i najmanje odsustvo nastavnika sa posla drakonski je kažnjavano otkazom, direktorima škola data su neograničena ovlašćenja u prijemu i otpuštanju radnika, i što je najdrastičnije, uvedeno je čak jedanaest institucija koje kontrolišu rad nastavnika: školski odbori, savet roditelja, đački parlament, učenici, školske inspekcije, školski nadzornici, roditelji i druge raznorazne komisije i inspekcije. Kao da nismo nastavnici – vaspitači, već pripadnici radikalnih navijačkih grupa. Vrhunac licemerja i odijuma zakonopisaca prema prosvetnim radnicima je zakonska odredba da će, ukoliko roditelj ili staratelj prebiju nastavnika, biti prekršajno kažnjeni sa 30 hiljada dinara. Podsetiću vas da u Zakonu o zaštiti životinja stoji da će vas za maltretiranje psa kazniti sa 300 hiljada dinara. Bilo je to kao poziv na sezonsko sniženje!“
Zakoni koji su sve rigidniji prema nastavnicima. Da, kao mana zakona.
Zakoni koji su sve liberalniji prema učenicima. Ispada po autoru da je i to mana zakona.
„Vrhunac licemerja i odijuma zakonopisaca prema prosvetnim radnicima…“ – dobre konstatacije u delu do kraja citata.
Međutim…!
SVE OVE, OVAKVE KONSTATACIJE REFLEKS SU PARCIJALNE PERCPECIJE PROBLEMA, REFLEKS PARCIJALNOG SAGLEDAVANJA PROBLEMA!
Jadni mi, prosvetni radnici, evo šta nam uradiše, zakonodavci, tj. kao što bih ja rekao – šta nam uradi Sistem.
To je kao kada imamo problem, koji se kao problem, normalno, može i mora CELOVITO rešavati, a mi se usredsredimo na deo problema koji nama smeta, koji nam našu poziciju čini teškom. A deo problema koji se odnosi na onoga sa kim smo u istom košu, u interakciji, dakle, deo problema koji se odnosi na učenike – ne želimo da vidimo. Ili zato što nam pogled ne dopire do te dubine sagledavanja, ili zato što brinemo samo o svom delu problema ili o svojoj poziciji (na onima je koji ovako rezonuju da odrede o kojem dubljem motivu se radi).
DAKLE, U OVAKVOJ PARCIJALNOSTI SE NE VIDI, NE ŽELI DA SE VIDI DA SU I UČENICI – SISTEMSKI MALTRETIRANI (naravno, ne bukvalno)! TE DA SMO SVI MI U ULOZI ONIH KOJI IH MALTRETIRAJU! NE ZATO ŠTO TO ŽELIMO, VEĆ ŠTO SU NAM SVIMA TAKVE SISTEMSKE ULOGE, JER SMO ŠRAFČIĆI U MEHANIZMU-SISTEMU KOJI NAM JE TAKVE ULOGE POSTAVIO.
Mi smo kao čuvari u Zatvoru, koji paze da učenici redovno dolaze u Zatvor, da svako bude u svojoj ćeliji u propisanom vremenu, da svako radi ono što mu se zada… Zatvor znači – neslobodu. Niko te tamo ne pita da li ti se nešto radi ili ne radi, da li ti je muka i mučnina od onoga što moraš da radiš – jednostavno, moraš, a mi, kao čuvari, tu smo da na sve to pazimo, da sve to kontrolišemo.
Ako oni koji imaju opisanu parcijalnu percepciju problema, dakle, koji ne vide istovetnu lošoj našoj – lošu poziciju učenika, pod kapom istog trulog Sistema: nisu sposobni sami da uvide ovu JEZIVU PEDAGOŠKO-PSIHOLOŠKU POZICIJU UČENIKA, neka se malo potrude i potraže pedagoška istraživanja o tome (znam da sam na njih nailazio, dok sam intenzivnije kontaktirao sa pedagoškom literaturom, zarad ovog teksta ne bih se zamarao da pretražujem i dokazujem nešto onima koji očigledno ne bi bili prijemčivi za ovu vrstu dokaza).
Zakoni koji idu ka tome da stvore liberalniju poziciju učenika? Možda su doneti po nekim diktatima „iz Evrope“, od onih strana na kojima se malo bolje shvata pozicija učenika, ali – čista je glupost da se nabrojani zakonski potezi shvataju kao put stvaranja liberalnije pozicije učenika. PRAVI NAČIN JE STVARANJE DRUGAČIJE POZICIJE UČENIKA U SISTEMU NASTAVE, NARAVNO, INTERAKTIVNO, I NAŠE, I POZICIJE UČENIKA. Jedno od rešenja je dato u prethodnom tekstu (o nastavničkkoj radnoj poziciji i intelektualnoj stagnaciji), koji je prošao… onako… kako se uvek desi sa nekim mojim tekstom kojim se ne ide „uz dlaku“ nastavničkoj sujeti. Te – takav jedan predlog neću ponavljati.
Ali, kako smo, zajedno sa učenicima, unutar istog trulog Sistema, tarapana je kompletirana time što učenici u današenje vreme pružaju sve otvoreniji otpor sistemskim gušenjima, pasivni, aktivni otpor… Pa nam se iznuđena pozicija onih koji suptilno maltretiraju druge – vraća tako što i oni nas suptilno maltretiraju. Direktno ili indirektno. U prvim razredima osnovne škole toga nema, ali, kako idemo za završnim razredima srednje škole, zavisno od vrste škole i sredine – to postaje sve primetnije, kao problem; dovoljno je da imate dva-tri agresivnija učenika u odeljenju, oni lako pokrenu efekat mase, itd. Pitajte mnoge kolege u mnogim srednjim školama kako izgledaju časovi u mnogim odeljenjima. Kao što kaže jedan kolega: „Sad, kad sam održao čas u… tom i tom odeljenju – počinje mi lepši deo dana!“.
U tekstu iz kojeg su preneti gornji citati prenose se zaključci sa nekog naučnog skupa: u kojima se uzroci obrazovnih problema vide u logici „neoliberalnog sveta“, kojom se čovek dehumanizuje, pa se u celom tom sklopu vide i zakonodavne promene, koje se podvrgavaju toj logici. Nije to sasvim netačno, ali – u kontektu razmišljanja o ishodištima problema jednog trulog obrazovnog sistema, kakav mi imamo, takvo sagledavanje ipak dođe kao nebulozno. Niti smo mi imali nekakav prabi neoliberalizam, niti je on indukovao dubinske probleme u našem obrazovanju, niti su rešenja koja proizilaze iz takve dijagnoze – rešenja koja pogađaju suštinu problema. No, to je šire, posebno pitanje.
„Tradicionalna škola, koja je kod učenika razvijala samostalnost, kritičko mišljenje i nezavisnost, direktno je suprotstavljena zahtevima savremene organizacije društva. Ta škola se, po vladajućim ekonomskim kriterijumima, smatra neefikasnom, jer razvija sposobnosti koje današnja društvena elita ne samo da ne ceni već ih smatra štetnim. Osvestiti pojedinca suprotno je interesu funkcionisanja sistema. Nosilac te osvešćujuće uloge tradicionalne škole je tradicionalni nastavnik koga treba, u interesu savremene organizacije društva, de(kon)struisati i od vaspitača napraviti vaspitanika, od autoriteta i uzora pokornog državnog činovnika. Na tome treba ozbiljno poraditi.“
Ovu konceptualnu konfuziju vidim kao posledicu upinjanja da se nađe opravdanje, alibi za NASTAVNIČKI KONZERVATIVIZAM! Tradicionalna škola da razvija „samostalnost, kritičko mišljenje i nezavisnost“…?! Smešno! TRADICIONALNA ŠKOLA JE BAŠ SINONIM ZA SVE SUPROTNO! Sinonim za neselektivno memorisanje velike količine informacije, za sputavanje mišljenja uopšte, a kritičkog pogotovu, itd. Kada sam, kao što spomenuh, malo više kontaktirao sa (dobrom) pedagoškom literaturom, dobro sam zapamtio da su bili retki radovi u kojima se autori bave nekim ozbiljnijim problemom savremene škole, a da u njima nisu, u pozitivnom smislu papagajski, ponavljani nedostaci tradicionalne nastave (koje sam gore tek počeo da nabrajam).
Izvor: nekinovinastavnici.wordpress.com