Замислите ситуацију: Одете у школски тоалет и онда се појави ваш снимак из истог тог тоалета који кружи по школи. Како бисте се осећали?

Foto: Canva

Говорићу врло сликовито и практично. Можда сурово. Из учионице. Јер сви ви ми знамо шта је најбоље. У теорији. Али нас некако пракса стално демантује. 

Замислите ситуацију. Одете у тоалет. Уђете у кабину. Очекујете да је тај простор приватан. И онда се појави ваш снимак из истог тог тоалета који кружи по школи. Како ће се то дете осећати када види тај снимак? Како ће се осећати сваки пут када крене у тоалет? Па и у старијем добу на неком јавном простору! Како ће се осећати сваки пут када види онога ко је то урадио. И све оне који су снимак делили. И све оне који су имали реакцију на тај снимак. И мислите ли да је адекватна мера јединица из владања која ће се рачунати са претходном петицом и неће значити суштински ништа са последицама које је тај чин направио. И та порука стиже до деце. А порука је – Десиће се САМО то. И ово све искључиво онда када се зна ко је извршио то дело. А сви знамо да је у већини случајева онај који врши дигитално насиље – анониман.

Замислите следећи случај. Неко је окачио слику своје другарице на сајт за одрасле са њеним бројем телефона и личним подацима. Месец дана њен телефон не престаје да звони. Дуг, период, наравно. Прво је мислила да може сама да реши, било је срамота да каже и објашњава откуд њена слика на том месту. Касније су случај преузели родитељи који су све пријавили полицији. Школа је пријавила НН лице. Позиви јесу престали. Слика је уклоњена. Епилог никада нисмо сазнали.

И навешћу још само један случај. Треба истаћи да дигитално насиље у школи не постоји само на релацији ученик-ученик, већ и на релацији ученик-наставник и то све чешће. Наставница у сред ноћи добија анонимну претњу да ће њена деца од три и седам година бити силована и убијена. После првог шока добија следећу поруку, такође претњу смрћу њеној деци, али и додатак – деца ће бити убијена и силована ако не буде знала одговор на питање из градива које је предавала. И знате шта осети у први мах? Олакшање – Добро је, то су деца, није неки манијак. Знате шта осети у следећем тренутку? Ужас! То су деца! Деца су то урадила! Деца прете деци! Истој оној коју доводимо на њихове приредбе и прославе Дана школе и Светог Саве! Поруке су се настављале данима. Чак и док је наставница у школи. Чак и док седи у полицијској станици и даје изјаву. Стиже јој порука на очи инспектора да неко нишани главу њеног детета кроз ограду школског дворишта. Инспектор на то каже да је то заиста страшно.  Добила је и поруку да је у школи бомба, па је морала да долази и полиција да је прегледа. А врхунац свега је то што су све поруке биле скриншотоване, и дистрибуиране у све дечије вибер групе. Сви ученици су знали ко је то урадио. Велики део родитеља је знао шта се десило и ко је то урадио. И сви су ћутали уз реченицу – Нећемо ми да офирамо нашу децу! Један родитељ је отишао и корак даље. Дошао је на отворена врата наставнице и рекао – Не брините, неће они стварно убити Вашу децу. То је био само изазов! Аха, у реду, то је само изазов. Дете добија поруку да је то САМО. Дете добија поруку да је то у реду. Дете добија поруку да је родитељ заштитник јер да је нешто страшно, он би реаговао. Дете добија поруку да то сутра може било коме да уради.

Знате кад је то било? Пре пет месеци. И да ли је решено. Није. Да ли су икакву последицу сносили у школи. Не. Обавештене су све службе. Случај је стигао до високотехнолошког криминала. Замислите само колико оваквих случајева до њих стигне! На хиљаде. А колико не стигне? На стотине хиљада. Школа нема доказ да се ишта десило. Самим тим не може да покрене поступак. Самим тим се шаље порука – Радите шта хоћете, последице не постоје. А они који су спремни на овакве ствари, помераће границе докле год могу. 

И замислите наставника који сваки дан улази у учионицу оних који су упутили такве претње његовој деци, толико страшне да је инспектор који је узимао изјаву, молио да их јавно не изговара. И замислите тог истог наставника који треба тој и било којој другој деци на том или часу одељењскњ заједнице да прича о дигиталном насиљу и да охрабри жртве да га пријаве, да не трпе, да им каже да ће се то решити. Да се не плаше! А цела школа зна, док то изговара, да он не говори истину.

Мало после овог случаја дошли су инспектори из Одељења за малолетничку делинквенцију и држали предавање о дигиталном насиљу. Пуни су дивних порука охрабрења да се исти случајеви пријаве уз речи да о њима брину старији који ће те проблеме решити. Седим у последњој клупи. Слушам предавање заједно са ученицима.  А један ђак се окреће према мени – Да, да, разредна, решиће се.

Додаћу и случај из Рибникара уз одобрење родитеља чије је дете преживело и тај кабинет историје и страшно дигитално насиље након велике трагедије, јер је његово име било на списку. Никада нису сазнали ко је месецима претио њиховом детету смрћу, правио најстрашније монтаже, нити докле је тај процес стигао. Једини податак који су добили, јер је, просто, догађај био у фокусу, јесте да је један од оних ко је претио из иностранства и да му је улаз у нашу земљу забрањен. То је све.

Значи, деци нису потребне приче, деци су потребна решења и разрешења кад дође до дате ситуације. Јер шта да помисле дечак и девојчица који у овом тренутку пролазе кроз исто – Како ће се њихов случај решити, кад не може једној одраслој особи?! И то наставнику у том великом, одраслом свету?! Или некоме ко је преживео велику трагедију?!

И није довољно направити само неке платформе као опипљив доказ да се нешто ради и дати додатно ангажовање свим људима и службама који су већ у сваком смислу претрпани редовним послом. Потребно је ангажовати и циљано усмерити људе који ће се овом озбиљном проблематиком бавити и довести процесе до краја. И мора се послати јасна и недвосмислена порука – То не сме да се радити! То носи озбиљне санкције.

И да закључим. Када се деси дигитално насиље и свако друго насиље, а оно је у огромном порасту од прошле године, децу и родитеље интересују само две ствари. Прво – да насиље престане. Друго – да се види адекватна санкција за оног ко је насиље учинио. Не интересују их ни правилници, ни протоколи, ни извештаји друштвено-корисног рада, ни састанци тимова, ни све остало што чини предуге и компликоване процедуре и озбиљан посао за сваког у ланцу спровођења истих. Уколико нешто од ова два изостане, са правом ће рећи – Школа није учинила ништа. С правом ће рећи – Друштво није учинило ништа. С правом ће рећи – Ми нисмо учинили ништа. 

Ауторка је професор српског језика и књижевности из Београда.