Način na koji roditelji odgajaju decu je direktno povezan s njihovim razvojem ličnosti. Još u prvoj polovini 20. veka, psihologija odraslih je pokazala da oni odrasli koji kao deca nisu dobili dovoljno ljubavi, postaju neurotične ličnosti. Nastale su nove smernice: Deci morate pokazivati
Ako je dokazano da najčešći rezultat nesrećnog detinjstva bez ljubavi jeste nesrećna, neurotična odrasla osoba, zar to ne znači da će rezultat srećnog detinjstva biti zadovoljna i srećna odrasla osoba? Ako nepokazivanje ljubavi dovodi do nervoze, zar nije onda tačno da pokazivanje ljubavi dovodi do zdravo formirane ličnosti? Polazeći od takvih pretpostavki, za koje ćemo tek kasnije shvatiti da su pogrešne, pokazivanje ljubavi je stavljeno u centar vaspitnog pristupa »ideologije srećnog deteta«.
Prateći savete o savremenom vaspitanju dece, a sve u cilju očuvanja i unapređenja dečjeg mentalnog zdravlja, roditeljima je postalo najvažnije kako se njihovo dete oseća. Da bi roditelj mislio da je dobar roditelj, njegovo dete stalno mora da oseća da je voljeno i da bude srećno. Zato su se roditelji počeli truditi da decu uvere da su jako voljena, omogućujući im samo pozitivne doživljaje i iskustva.
Posle nekoliko decenija takve prakse, počeli smo uviđati da nije nužno da će takvo dete postati srećan odrasli. S razočaranjem smo shvatili da ta druga formula – “srećno” dete, nesrećni odrasli – nije samo moguća, već je i najverovatnija. Prava sreća je jedno, ali nazovimo to u ovom slučaju drugačije. Razmaženo dete i prezaštićeno dete su nove patologije, rezultat novog pristupa. Prvo izrasta u patološkog narcisa, a drugo u pasivno-zavisnu ličnost.
Razmažena deca uprkos visokoj inteligenciji, izrastaju u nesocijalizovane ličnosti koje ne žele da odrastu, koje su sebične i narcisoidne, koje slabo kotrolišću svoje impulse, sklone su nasilju, uprkos talentima nemaju radne navike tako da su neuspešni, i koje zbog toga dugo ostaju u simbiotskoj vezi sa svojim roditeljima i kada zađu u svoju četvrtu ili petu deceniju. Za razliku od njih, prezaštićena deca su vrlo pasivna jer o sebi misle da su nesposobna, plaše se sveta oko sebe koji doživljavaju kao opasno mesto, zbog čega su takođe u simbiozi s roditeljima ili dominantnim partnerima.
Kako to da ljubav izaziva poremećaj? Kriva je terminologija. Ljubav ne može pokvariti dete, ona je potrebna, već ga kvari ono čega često nema u ovom pristupu, a to je disciplina. U želji da stalno usrećuju vlastitu decu, roditelji su počeli da izbegavaju da sa njima ulaze u konflikt, postali su popustljivi.
Danas smo naučili da su deci podjednako potrebni i ljubav i disciplina. Na osnovu toga što zna da je voljeno, dete izgrađuje pozitivnu sliku o sebi, shvata da je važno ljudsko biće. Disciplinovanje je ono što omogućuje socijalizaciju i razvijanje različitih radnih navika, poštovanje zabrana i granica.
Disciplinovanje podrazumeva konflikt detetove želje i roditeljove volje. To je u stvari neizbežni konflikt biologije i sociologije. Kako je cilj roditelja da socijalizuje dete, on je taj koji u tom konfliktu treba da ima poslednju reč. Popustljivo vaspitanje se pokazalo kao pogubno po razvoj detetove ličnosti i njegovu sudbinu. Mi roditelji treba da se prisetimo da nam je glavni zadatak da decu pripremimo za samostalni život u ljudskom društvu, te da oni sami nađu svoju sreću, a ne da ih stalno usrećujemo. Ako smo stalno mi odgovorni za njihovu sreću, onda oni na kraju ne žele da porastu i da prihvate odgovornost.