Зоран Миливојевић о томе где родитељи греше у жељи да изграде јаку личност детета

29 јула, 2016
Где родитељи греше када граде јаку личност детета: која су „забрањена осећања“ и како се лече

Овај феномен и науку која стоји иза тога описао је Зоран Миливојевић у књизи „Емоције“.

Миливојевић полази од тога да постоји хронична дефицитарност у доживљавању и/или изражавању осећања, а да корени оваквог обрасца воде све до детињства. Дететово изражавање емоција било је кажњавано, осујећивано, игнорисано, речју, забрањено од стране родитеља. На тај начин, особа се увек плаши да ће други људи на њена осећања реаговати на исти начин на који су некада реаговали чланови породице или други значајни људи из њене прошлости. Због тога дефицитарна осећања назива и забрањене емоције.
deteНајтужније од свега је што се оваквим родитељским забранама крше основна људска права на своја осећања. „Када му родитељи непрестано забрањују да осећа или му забрањују да осећа неко одређено осећање, они деформишу дететову природну емоционалност,“ пише Миливојевић, и наставља да су овакве генерализоване забране на осећајност образложене заблудама да осећања нису важна, да она човека чине ирационалним и слабим, да доводе до патње у животу, итд.

Последице потискивања емоција

„Родитељски идеал је да дете постане „јака личност“ а то значи да се ослободи своје осећајности као извора и доказа слабости. Када идеал својих родитеља усвоји за свој, дете у каснијем животу тежи да достигне „снагу “ и/или „хладну рационалност“, које су за њега врхунске вредности,“ пише Миливојевић.

Дечацима се забрањује да осећају страх и тугу а девојчицама љутњу. Уколико покажу нека од ових осећања онда се та деца етикетирају – плачљивко, кукавица, дивљакуша, хистерик, безобразник…

Какве су последице тога? Пре свега, потискивање забрањених емоција је зачарани круг – када се деси „експлозија“ емоција, циклус потискивања осећања се понавља све до следећег афективног излива.

Како пише Миливојевић, Ерик Берн је описао процес акумулације „емоционалних повреда“ током живота, које, кад се довољно накупе, оправдавају изражавање потиснутих емоција на неконтролисан и деструктиван начин. Када се накупи довољно беса тада је оправдано некога пребити, ранити или чак убити; довољно кривице, очаја и депресије води у самоубиство; а довољно страха у лудило.

За почетак, довољно би било да препознате код себе или других да ли их има и која су то „забрањена“ осећања. О техникама „излечења“ и терапијама неком другом приликом.

Извор: Сенса

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама