После напорног дана, лежете у каду пуну топле воде и мирисне сапунице. Затварате очи, опуштате се. Сви проблеми нестају, ивице им се тупе, изгледају мањи и потпуно решиви. Затим се вода полако хлади, излазите, мехуриће спирате и враћате се у стварни живот.
Тако смо напустили детињство и младост. Изашли из ружичастог и свемогућег.
Тако данас поступамо и са својом децом. Спирамо њихов запенушани свет праведности и идеала, поручујући им да све то није реално, да је живот тежак, да они не знају још шта их чека, да су наивни, брецамо се на њихове замисли, замећемо им путеве сопственом немоћи. А истина је, чини ми се, у нечему другом. Истина је у томе да смо ми издали сопствене идеале из младости, продали их, па сад то тражимо и од наше деце. Јер деца добро знају. Млади, такође. И то некако нестане. Ко је крив? Па ми који смо им такав свет креирали.
Ево доказа.
Скоро смо причали о роману Дечаци Павлове улице. Шести разред. Бесни су због издаје једног дечака. Тугују због смрти другог који је умро бранећи част. Расправљају о томе да ли је све могло бити другачије. Ватрено истичу колико је битно остати праведан, по цену било какве жртве. Пречесто се помиње појам неправде, избија као примаран и ја их питам има ли данас неправде. Кажу: има. Питам може ли се та неправда решити. Кажу: може. Уверени су у то. Позивам их да на папиру напишу шта они виде као неправду која их највише оптерећује и како би они то решили. У року од пет минута на мом столу је гомила папирића. Готово сви су исписани врло одлучним и убрзаним рукописом, као да су се желели нечега што пре отарасити. Обећавам им да ћу до следећег часа средити њихове записе, па можемо наставити разговор.
Наредног дана час почиње необично тихо за једно живахно одељење од тридесет ученика. Чекају. Направила сам им презентацију, класификовала одговоре, слајдови се нижу и до звона није било потребе да опоменем било кога. Пратили су са апсолутном концентрацијом. Помало коментарисали. Изашли поносни на себе сматрајући да су учинили велику ствар. А ја сам остала да искључим рачунар, тужна, са осећајем да ће ова река у једном моменту неумитно пресушити и улити се у блато свакодневнице, јер јој свет у коме звонко извире неће дозволити бистрину, одузеће јој снагу, искривиће јој ток.
Шта су рекли? Па, све…све што је везано за овај наш свет. Једино што они имају решење, а ми га немамо, или не желимо да га имамо, јер смо себе прогласили за немоћне.
Ево списка њихових неправди и предлога решења. У заградама су моје аналогије са светом одраслих у коме живимо и у коме ова деца расту, а из којих се види да се неправедност система ствара у најмлађем узрасту и преноси на све аспекте друштва, са спремношћу да се иста та неправда трпи. Поставља се питање када и како постајемо спремни за то. Шта нас тера да огугламо?
У школи је неправедно то што наставници стално питају, а не остављају довољно времена за учење. Неправедно је и то што ђак може бити оптужен без кривице јер наставник није добро проценио ситуацију или га мрзи да се упушта у проблем. Дешава се и да цело одељење испашта због прекршаја једног детета. Решење виде у договору, сарадњи, давању више времена за учење, јер гомила чињеница није неопходна уколико им то ремети нормалан живот, одузима слободно време, чини их нервозним и незадовољним. Захтевају да буде кажњен увек само онај који је погрешио, да се кривац јасно одвоји, именује и казни.
(Видимо ли у овоме појаву сагоревања на послу, одустајање од живота зарад корпоративних интереса, наметања материјалних вредности потрошачког друштва као мерила вредности? Видимо ли врло распрострањену појаву насумичног кажњавања свих као демонстрацију моћи и покушај контроле штете, као и немоћ система да појединца суочи са кривицом јер тај појединац надраста систем неком својом заслугом?)
Неправде, кажу деца, има и у спорту јер су судије потплаћене и све се врти око пара. Они сматрају да спорт и новац треба одвојити, да у спорту мора бити мање новца. Онда ће правда доћи на своје.
(Данас нам талентована деца пропадају ако им родитељи немају пара. Запрепашћујемо се вртоглавим сумама које су везане за спортске трансфере и спонзорске уговоре. Нестало је оно што је суштина спорта: такмичарски дух, равноправност, олимпизам, часна борба. Деца то осећају, а ми препричавамо и попуњавамо тикете у кладионици)
Богаташи су неправедни јер се лоше понашају према другима, вређају их, мисле само на себе. Децу брине и то што су богати све богатији, а сиромашни све сиромашнији. Ситуација би се могла решити удруживањем и равноправношћу, спремношћу богатих да разумеју потребе осталих, да помогну. Интересантно је да су деца изједначила појам богатства са појмом себичности, осудила то као друштвену аномалију: они хоће све за себе, никад им није доста, шта раде са толиким новцем…Читаву буру беса је изазвала опаска једног ученика да су богаташи, можда, ипак, мало паметнији од нас. Остали сматрају да је обавеза богатих да чине добро и другима јер нису сами на свету.
(Појам социјалне правде, као вековна тежња, оштро је супротстављен данашњем бескрупулозном богаћењу и формирању става да је банковни рачун једино мерило вредности једног човека. Респектабилно је постало уживање у луксузу које се промовише преко свих могућих канала до границе баналности. Оно је заменило добротворни рад и задужбинарство као трајне вредности патриотизма, хуманости и емпатије)
Неправедни су свађа, туча и насиље јер то показује, деца кажу, како неки мисле да су увек у праву и да све мора бити по њиховом. Јачи и старији нападају млађе јер немају где да искале свој бес. Деца и овде виде решење у разговору, покушају да се неслога реши. Сматрају да се у све морају укључити и старији. Очито је да осећају немоћ и да их овај проблем надилази, али је драгоцено што увиђају корен проблема у индукованом бесу који тражи жртву. Њихове младе године су схватиле у чему је највећи проблем.
(Проблем насиља је системски проблем читавог нашег друштва. Узроци су многобројни. Ипак, сложићу се са децом да су ароганција у ставу, самољубље у формирању наратива, потреба да се увек и по сваку цену покаже како је само једна страна исправна и како друга није достојна разговора, ни разматрања, окидач за бес и покретач насиља)
Неправедно је исмевање, одбацивање, понижавање. Деца ово нису видела као насиље, одвојили су га као посебно болну тачку јер се она носи у самоћи, о њој се не прича са другима. Неправедно је када некога искључују из друштва. Неправедно је када некога исмевају јер је другачији. То раде они који желе да покажу моћ и зато деле друштво, потребно им је да буду главни. Уображени су и бахати. Деца мисле да овде разговор не помаже јер он удара у зид уображености, али знају и истичу како свако има право на сопствено мишљење, свој аутентични свет и изглед. Као решење они нуде помоћ одбаченом, солидарност, разговор о лепим стварима које их повезују. Дакле, излаз је у доказивању да је бројнија она група која не дозвољава вређање и одбацивање.
(Осећамо ли у овим дечијим исказима личну угроженост у друштву које не поштује различитост ни по ком основу? Видимо ли да нас систем за потребе сопствене моћи дели на добре и погрешне? Ако осећамо и видимо, мој предлог је да послушамо решење наше деце, па да одбијемо мржњу која нам се намеће ради ситних интереса, осврнемо се око себе и схватимо да нас је више)
На једном папиру стајала је исповест жртве која покушава премостити неправду која јој се чини. Та исповест је повезала у једну целину све што је претходно речено јер она кривицу види у томе што „нисмо довољно забавни, па их нервирамо“ и „зато што смо такви и не можемо бити другачији“. Болно и тешко, овај ђак решење види у томе да се „извинимо и покушамо бити нормални“.
(Систем који не кажњава кривца, ствара жртву која мисли да је кривица у њој. Јер да је она другачија, све би се решило. Била би прихваћена, вољена, поштована. Она се труди да свој живот уподоби потребама насилника, да се не истиче, да не штрчи, да се понаша као и сав други свет, да не буде другачија или, не дај боже, аутентична. Али шта ћемо са онима „који су такви и не могу бити другачији“? има ли за њих у нашем друштву мира и спокоја? Има ли право онај ко је другачији, ко мисли другачије? Или се мора све радити по декрету?)
На питање како се осећају када виде неправду, деца одговарају: осећам се лоше, растужим се, размишљам о томе по цео дан, почнем да се свађам, а некад се и тучем, пренеражен сам, очајан, осећам бес и немоћ. Али имају потребу да проблем реше. Предлажу и начин.
(Наши дани су преплављени осећањима које су деца навела. Изгледа да из тог корпуса не излазимо. Само ми немамо решење. Или немамо храбрости)
Два одговора су била у складу са свакодневицом: неправду игноришем, јер нећу да стварам себи проблем… неправду једноставно заобиђем. Када сам их прочитала, у одељењу је било много незадовољних. Чуло се негодовање: није проблем само твој, како можеш да игноришеш… одговора није било.
Аутор није открио свој идентитет, а нисам ни ја. Ћутала сам размишљајући ко је мудрији, ко ће у животу проћи боље: борци и идеалисти или они који су већ научили да се прилагоде. Теорија еволуције даје јасан одговор, али ја ипак мислим да се моралне мутације решавају чистим срцем.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца