Жан Жак Русо: Основни принцип васпитања

мај 13, 2016

Француски филозоф и хуманиста Жан Жак Русо који се сматра најутицајнијим мислиоцем и теоретичарем у доба просветитељства своје педагошкле погледе излаже у свом најзначајнијем делу, Емил или о васпитању, написаном 1762. године, у коме критикује веома оштро тадашњи васпитни систем. Он износи своје идеје и схватања о васпитању, одређујући човека, дете, природно биће, као основно полазиште, критеријум, и меру која је најзначајнија у васпитању.
deca
У делу Емил или о васпитању, Жан Жак Русо наглашава значај васпитања: “Биљке се оплемењују неговањем, а људи васпитањем. Када би се човек родио велики и снажан, његов би му раст и снага били све дотле бескорисни док не би научио њима да се служи; они би му, штавише, били шкодљиви, јер би спречавали друге да мисле како ће му помоћи; и препуштен сам себи умро би у беди пре него што би познао своје потребе.”
Жан Жак Русо истиче неколико принципа на којима заснива своју педагогију.
Основни принцип васпитања је принцип природности, којим се наглашава поштовање природе детета, његових урођених потенцијала и способности. Карактеристике дечје природе су урођене, универзалне добре особине, које су својствене сваком човеку. Пошто свако дете носи у себи врлине које се изражавају на разне, индивидуалне начине, треба их открити, пробудити и развијати. Из принципа природности Русо изводи принцип слободе, принцип љубави, принцип активности и принцип уважавања личности детета (узрасних и индивидуалних).
Жан Жак Русо истиче посебно велики значај радног васпитања. По њему човек треба да ради као сељак, а да мисли као филозоф.
Први васпитни поступци, по Жан Жак Русоу треба да буду само посматрање и пружање прилике детету да покаже природу коју носи у себи. Када упозна природу детета, васпитач може да предлаже конкретне васпитне поступке усклађене са њом. При томе Русо наглашава значај личног примера васпитача: “Пре него што решите да будете васпитач, сетите се, да је потребно да и сами будете човек, да дајете пример на који се треба угледати.”
 
Извор: artnit.net

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Жан Жак Русо: Основни принцип васпитања"

  1. 2M каже:

    ЖАН ЖАК РУСО
    Рођен 28. јуна 1712. године у Женеви, у протестантској породици, рано је остао без мајке, а отац га је напустио кад му је било 10 година. Његови почеци били су тешки: честе промене пребивалишта, бекства, преобраћање у католичку веру, лутања пешице. Када се 1731. године вратио код госпође Де Варен која га је већ раније прихватила, провео је у Шарметама пет најпријатнијих и најмирнијих година живота. Пао је у немилост 1738. године, једно време је био приватни учитељ код господина Де Маблија у Лиону, а затим одлази у Париз (1741) пошто је разрадио систем нотирања који Академија одбија. У Венецију одлази 1743, али се враћа у Париз (1744) где започиње дугу везу са служавком Терезом Левасер. Она му је родила петоро деце која ће сва бити остављена у сиротишту. Запажен захваљујући опери “Галантне музе” (1745), на молбу пријатеља Дидроа пише чланке о музици за “Енциклопедију”.
    Ово краткотрајно пријатељство се убрзо претвара у мржњу, почев од “Писма Даламберу о представама” (1748), када Русо одлучује да усклади маргинални положај, за који сам сноси одговорност, и свој живот. Откривши једну дисертацију коју је понудила Академија у Дижону “Да ли је напредак науке и уметности допринео кварењу или прочишћавању морала?”, он одговара “Расправом о науци и уметности” (1750) у којој поставља темеље своје филозофије: критика корупције човека у друштву. У другој “Расправи о пореклу и основама неједнакости међу људима” (1755) продубљује политичку полемику. У испосници у Монморансију, код госпође Депине, смишља решења за ове сукобе: “Јулија или Нова Елоиза” (1761) предлаже, у романескној форми, да се људска страст сублимира у страст према врлини. “Друштвени уговор” (1762) разматра, овог пута у јавној сфери, услове који би омогућили усклађеност између воље појединца и опште воље. У роману “Емил” бави се васпитањем, трудећи се да сачува права природе у социјализацији детета. Осуда дела приморава аутора да пређе у Швајцарску (1763-1765) где се брани посебно од Волтера (“Писмо о провиђењу”, 1764), а затим у Енглеску (1766), одакле се после свађе са филозофом Хјумом враћа у Француску 1767. године.
    По повратку у Париз (1770) Русо дотерује “Исповести”, писане између 1765. и 1770. године, објављене у периоду од 1782. до 1789. Од 1772. до 1776. године пише “Дијалоге”, објављене 1789. Одустајући од полемика, посвећује се “Сањарењима усамљеног шетача” (1776-1778), објављеним 1782. године. Душевно поремећен, умро је од срчане слабости у Ерменонвилу 2. јула 1778. године.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама