Занимања која су се некад ценила, а данас су деградирана

Занимања су живи организми – једна умиру, друга се рађају, а трећа еволуирају с временом. За нека од њих су пре 20-ак година људи потезали везе преко стрине ујаковог комшије, даноноћно бубали само да упишете факс који ће вас довести до те професије, замишљали себе како са актн ташном или у уском костиму жарите и палите ходницима фирме – а сада њихови потомци од истих беже као ђаво од крста.

Ово су само нека од занимања која су се из корена променила, али су најупечатљивија.
Учитељ/ица
Већина девојчица одрастала је задивљено гледајући своју учитељицу и маштајући да ће и она једног дана, баш као и њена Драгица/Зора/Мира преносити знање деци и учити их како да буду добри другари, паметни ђаци и марљиви људи.
Ово занимање је некада било једно од најпрестижнијих на тржишту рада. Никада просветари нису било много плаћени, али су зато били изузетно поштовани. У селу или мањем месту – учитељ је био најпаметнији човек, питали су га за све, од тога како се кисели купус до односа у Хладном рату. Ђаци су их обожавали и готово беспоговорно слушали, док су родитељи ценили људе који њиховој деци преносе знаје.
Данас се ситуација окренула за 180 степени. И учитељи су постали сунђери које свако може да баца како жели и натапа погрдним речима.
– Систем нас је претворио у административне раднике, а поједини родитељи у особе, на које могу да се извичу када им није дан. Деци више не можемо ништа да кажемо, чак ни да се очешљају када дођу у школу, а они не бирају речи којима нам се обраћају. Осам сати рада у школи наставља се када дођемо кући, јер треба попунити те силне табеле и формуларе, ко је је измислио неко ко никада није крочио у школу – само су неки од коментара потлачених и обесправљених учитеља, који се могу наћи на друштвеним мрежама.
Од старијих колега нису само мање поштовани, већ неретко и боље образовани. Виша педагошка за њих није опција – морају да заврше основне студије, па онда и мастер, али знање које имају неретко су онемогућени да пренесу.
Промене које је претрпела ова професија осетиле су се и на пријемним испитима, те се тако на Педагошком факултету у Врању лане пријавило најмање бруцоша од оснивања – њих 67 на 260 места. Претпрошле године на Универзитету у Београду само је 77 будућих студената видело себе у учионици нижих разреда, а могло је барем 235.
Секретарица
Секретарица је некада била супруга, мама и први саветник директора. Ко је био добар са њом, имао је отворена врата целе фирме. Мобилних телефона није било, те су секретарице биле једини телефонски пут до директора или управника. Прве су знале да користе писаћу машину, а онда и компјутер. Увек сређене и нашминкане, они су биле лице фирме, те се у њиховим фиокама множило више пића и бомбоњера него у соби за бабице. Неретко су са те позиције одлазиле на неке боље.
До директора се више не долази преко жене која седи испред његове канцеларије, већ преко оне или оног који седи у канцеларији прекопута његове – његовог величанства ПР-а. ПР-ови су постали нови шминкери лица фирме и од секретарица “одузели” и лепу одећу, и ситне поклоне, и фирмина кола да их с времена на време одвезу на неки ручак. Секретарица је у међувремену постала – потрчко. Она је неко ко носи папире из једне у другу канцеларију на печатирање или доноси кафу, ако је кафе-куварица превише заузета. Сав посао фирме и даље иде преко њених леђа и данашње секретарице вероватно имају и више посла него њихове старије колегинице, али и много мање бенефиција.
Банкар
Бити банкар је значило бити на самом извору моћи – ценило се то што рукујеш туђим новцем, за шта су потребни огромна одговорнст, знање и беспрекорна етичка регулатива. Банкари су били добро плаћени и увек лепо обучени људи који у удобноим столицама проведу својих обавезних осам сати радног времена.
Корпоративна филозофија у банкама се данас најјасније осећа. Плате банкара (оних за пултом, не оних у канцеларијама) нису много веће од просечних, које зарађују и они са много мање школе и одговорности.
– Ако радите до 18 сати, а у 17.45 вам 20 људи нагрне у банку, дешава се да за шалтером останете и по сат и по дуже – кажу банкари.
Када купују нову одећу, она мора да буде у прописаним бојама фирме, од силног кликтања добијају тикове, а нељубазни људе те учене раднике неретко третирају са шалтерском грубошћу.
Стјуардеса
Даме које доминирају небом, увек сређене са својим маленим кораком и капицама на глави и црвеним кармином преко насмејаних усана, то је прва слика стјуардеса. Љубазне и грациозне, оне су виделе пола света и на неколико језика могу да вам испричају колико су пута пркосиле смрти приликом неке озбиљне турбуленције, притом не допустивши да им се поквари савршена пунђа.
Но, када је путовање авионом престало да буде луксуз, са њим је ноту гламура изгубила и професија стјуардесе.
– Углавном смо мртве уморне. Устанеш усред ноћи да се тип-топ средиш, јер на аеродрому мораш да се појавиш у униформи, а у њој не смеш у јавни превоз. Комби који дође по нас обично по сат и по, два кружи градом да све развезе. У авиону је гомила посла коју путници не могу и не смеју да виде. Ако радиш краће туре, од града у који слетиш не стигнеш да видиш ни аеродром. Ми морамо да будемо увек прибране и насмејане, да пружимо прву помоћ, да смиримо уплашене, бринемо о имиџу фирме, ма породимо путницу ако треба, а временом се све чешће чују називи “дељачица сендвича” и “конобарица у авиону” – каже једна девојка, али додаје да јој тај назив много и не смета јер назив за струјардесу на енглеском и јесте “домаћица у авиону”.
Д. Тулимирови
Извор: Блиц