“Žao mi je dobrih kolača, mirisnih vanilica, keksova i zimnica”

novembar 5, 2019

Seća li se neko starih recepata za keksove, kada je jedina briga bila što su masni?

Razne komercijalne verzije su aditivirani veštaci bez pravog ukusa. Keks s limunovom korom (sada otrovnom), sa buterom (bez krava s prionima) punim žutila (karoteni) i holestrola.

Mirisni su nekad izlazili kao traka iz mašine za mlevenje mesa, sa posebnim dodatkom na kraju, koji ih je profilisao.

Nije bilo soje u njima (ni GMO, niti obične).

Nije bilo ni palme.

Niti veganskih mleka.

Sa pravim jajima.

Ili seljačkim sirom, a ne sintetikom iz kutije.

I onda su se pekli, a tada voda curi niz usne, od te nove harmonije mirisa, sa obećavajućim zavodljivim ukusom. Kada si ovako mator imaš banku ukusa kao neiscrpni album za poređenje. Nije mi žao mesa, što bataci nisu onako žilavi i crni, što je karabatak opravdavao svoje ime.

Žao mi je dobrih kolača, mirisnih vanilica, keksova i zimnica. Žao mi je sećanja koja su nestala i nas ljudi što smo se udaljili od tradicije pripreme hrane. Bile noge bose ili u čoji, lanu ili konoplji, džinsu koji je ceo, iscepan, kamenovan… uši bez rupa ili sa trideset minđuša, a koža sa ili bez tetovaže i sličnih plemenskih obeležja jedno ne bi trebalo da se menja.

Hrana.

Trebalo bi sa razvojem civilizacije banka ukusa da nam je sve bogatija, uspešnija i nadasve zdravija. Umesto toga tu se kesice prokacerogenih, masnih naparfemisanih, soljenih i do gluposti izreklamiranih rezanih krompira, komadi preoblikovanih ribica, majmunčića, fragmenata pirinča i kukuruza.

I onda ko je kriv za hipertenziju, rak, osteoporozu? Ko? Mi sami.

Ubili smo hranu, pijemo kao narod arsen-vodu, razne smeće-kole koje nam reklamiraju prebogati sportisti. Ili odbacujemo sve jer tamo neko, ko bi pitaj boga iz kog razloga trebalo da nam bude idol, bulazni kako je kafa nezdrava, a on se hrani orašćićima sa Galapagosa. Eto, u ove sitne sate kada moji vršnjaci većinom spavaju, mene dohvati duh nostalgije i razočaranja, jer znam da moji naslednici kroz par generacija neće znati da su bili domaći bakini kolači bar 1000 puta bolji od industrijskih.

Ako volite svoje unučiće, naučite njihove majke da naprave novi album sećanja hrane, a da kesice proteraju gde im je mesto. Na deponiju.

Autor: prof. dr Zoran Vujčić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


2 komentara na "“Žao mi je dobrih kolača, mirisnih vanilica, keksova i zimnica”

  1. Danijela kaže:

    Bilo nekad, lepo sećanje na detinjstvo! Hvala na tekstu!

  2. Maja kaže:

    Ima još mirisnih kolača i raznih đakonija koje spremam sa klincima.
    Nešto po naninim a nešto po bakinim receptima.
    To nam dođe kao antistres… I ne sekiramo se ako je brašno belo, šećer takođe, a kad zamiriše cela kuća a deca ponosno kažu da su i oni pravili…
    Slađe od najslađeg slatkiša…
    Ne dam da mi to vreme oduzme ❤️

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama