О томе је, наравно, брујао цео град. Није ово наше место Београд па да се не чује и не сазна, а са интернетом као моћним помагалом (или одмагалом), плануло је на све стране. Велика Вибер група малих матураната.
„Зар је могуће да и наша деца то раде?!“, згранула се наставница биологије. „Напредни су они, сад СВЕ знају! Роде се с рачунаром!“, рекао је наставник информатике. „Ја бих све те групе и телефоне укинуо!“, загрмео је наставник географије. „Нису ваљда делили неприличне фотографије?“, шапатом се питала наставница француског. „Ма овај свет је одавно пропао!“, резигнирано је додао наставник историје.
Тек, у школи се данима причало о групи матураната, нашој деци, и страшним коментарима два ученика – за које се знало ко су или барем слутило ко би могли бити – јер су се крили иза лажног профила „Хвала богу већ се растајемо“.
„Докле више то фолирање, нисмо били сложни четири године и сад нам је одједном жао што се завршава школа?! Терајте се сви, штребери, блефери, мамини синчићи и татине принцезе, највише ми је жао што сам протраћио своје време у овом одељењу!“ – па једно две-три псовке, које не могу као наставница да пренесем.
А све је почело као и обично: лепом идејом и добром намером.
Видите, у свакој генерацији постоји та шачица ентузијаста, предвођена углавном једном или две девојчице – оне што су довољно „популарне“ да утичу на остале у одељењу (овај пут су то биле Тамара и Милица) – која се у осмом разреду досети: растајемо се ми, али дружићемо се, запамтиће нас ова школа, ми смо најбољи итд. Тај „црвић идеализације“ некад зна и одрасле да грицне те неће петнаестогодишњаке које увелико возе хормони. И премда више нема оног лајања на звезде – ту је увек лајање на интернету.
Идеја је једноставна: оно што су некада нама били споменари и лексикони који круже целим разредом, сада су постале Вибер групе. Ту они деле све – од предлога шта да се купи разредној за 8. март и крај школске године, преко питања шта је било на тесту из хемије до тог финалног договарања куда ће се и где ићи после матурске вечери. Иако делује да су сви подједнако активни, као и ономад у лексикону – нису сви једнако слободно и надугачко и нашироко писали о свом свету.
Нисам била разредна 8-4, али као наставница српског, па, хтели не хтели, увек сте некако на корак од тог звања. У свим тим домаћим задацима и писменим саставима не можете да не препознате мисли и осећања тих малених а великих људи. Чак и када ми се колега, наставник математике, подсмехнуо и рекао како ће ме деца „превеслати“ и да преписују с интернета научене теме, ја сам знала: и то дете које пита Гугл или Чет ЏиПиТи (знам да је Chat GPT!) шта мисли на тему: „Лако је осудити, а тешко разумети човека“ заправо ми много каже о себи тиме. Зато се нисам много укључивала у те расправе у зборници. Општи утисак је некако увек био да смо ми одрасли помало као „дигли руке“, да смо поклекли и да дигитализацију школства видимо као „борбу са ветрењачама“ – само смо пустили.
Деца, барем ова „нова деца“ то и те како умеју да виде.
Зато мене, њихову наставницу српског, није изненадило то што се десило.
Изненадило ме што је уместо проблема који треба решити, та група постала као и све остало: сензација која је блеснула и угасила се, по принципу „сваког чуда три дана доста“. Али да почнем испочетка.
Мај је за осмаке (па и за наставнике) увек помало конфузан месец – ту се одједном слије све, дођу на наплату ненаучене лекције, поправљају се наврат-нанос лоше оцене, спрема се завршни испит, а упоредо – главе су у облацима, да кажем језиком младих на „cloud“-у – тамо где се траже матурске хаљине, сандале, кошуље и слични детаљи. Ни одрасли људи не могу баш увек да се снађу у оваквим ситуацијама, јасно је као дан: емоционална интелигенција није предмет који се учи у школи, а и да је некада био, многи би пали на поправном.
Данашњи млади људи, будући људи, оно што је моја професорка социологије знала звати: темељем будућег друштва – е па они су пливали како су знали и умели. Као да није довољно тешко одрастати, мислила сам увек, но сад расту константно се огледајући и процењујући себе у том дигиталном огледалу.
Колико лајкова? Колико коментара? Колико шерова? Колико је довољно да о себи мислиш лепо?
Прва се усудила Тамара – знала сам да ће ми се обратити – али нисам очекивала да ће то урадити без Милице. Њих две се нису одвајале и понекад ми је деловало као да се њихове мисли настављају једна на другу, као да не смеју да иступе свака за себе и кажу шта мисле. Сећате се тих најбољих другарица које заједно изгледају као неосвојива тврђава? Е па сада, у мају, усред припрема за завршне испите, звони за крај часа, а Тамара остаје у учионици и пакује књиге необично дуго.
Почело је са: „Морам нешто да вас питам, наставнице.“
Завршило се са: „И сад ме цело одељење мрзи, јер сам ја отворила ту групу.“
У најкраћим могућим цртама – намера је била добра, да се направи онлајн споменар, да једни другима напишу лепе речи подршке, да поделе фотографије са спонтаних дружења којих је било све више како се ближи „крај“ – а завршило се катастрофално, кад је неко (брзо су открили и ко), дао лажном профилу приступ групи и када је уместо красних реченица на том виртуелном зиду једног детињства освануо ружан графит: све вас мрзимо.
Слушам Тамару како ми говори, а осећам у стомаку како се јавља грч и постаје све интензивнији и болнији – нико из одељења није поштеђен, поименице су описиване највеће „мане“, пропусти и грешке, а поред сваког имена био је и таг – бол се пење ка грудима кад схватам са ужасом како то мора да изгледа да имаш 14, 15 година, да се будиш и да ти стиже обавештење на телефону да си означен у објави. Отвараш – с блаженим очекивањем да је неко написао, као и претходних дана, неку лепу анегдоту, неки смешан догађај по ком ће те памтити – али уместо тога, добијаш сијасет својих недостатака, неко од „твојих другова“ написао је да си: бубалица, штребер, да имаш гадан задах, да не знаш да се обучеш, да носиш јадне патике, да ти је телефон најјефтинији у разреду, да те сви сажаљевају јер ти је мама касирка у супермаркету, да си кретен с ким нико неће да се дружи, да си уображена татина девојчица, да си, да си, да си…
„Ми знамо да су то урадили Стеван и Дејан, они као и да не поричу, и ја сад не знам како се то десило, уместо да је одељење љуто на њих, љути су на Милицу и мене, кажу, група је била глупа идеја, и сад нико више не жели ту да пише ништа и све су упропастили! СВЕ!“
Гледам је, младу девојчицу, на прагу младости, неокрзнуту животом, како се по први пут суочава са идејом да свет можда стварно није тако ружичасто место као што је замишљала. Обраћа се мени, жели утеху, јасно ми је – каже, Ви увек имате нешто паметно да нас посаветујете, па ето, ако бисте могли и сад…
А у мени се онај грч још више појачава, јер схватам: о истој се теми прежвакавало у зборници пар дана, а да се нико није сетио да се запита како је тој деци? КАКО се осећају? Сви – и означени и огорчени. Хемичарка је чак узвикнула како су то дечје глупости и да треба више да се фокусирају на учење. „Емоције! Сад сви причају о емоцијама, само да се скрене тема с градива и оцена! Зато што смо толико усмерени на њихова права, а не испуњавају обавезе никакве, зато се овакве ствари дешавају! Шта ће њима група?! Шта раде ти родитељи уопште кад им деца у пола ноћи пишу разноразне сплачине на интернету?!“
У тој папазјанији пребацивања одговорности, главни је аргумент био: то су деца, шта они знају?!
Никоме није пало на памет: школа ће се завршити, група ће бити обрисана, а по принципу по ком људски мозак ради (па и дечји!), чак и наизглед заборављене речи, дубоко ће бити потиснуте и урезане негде испод – оне ружне много дуже и трајније, но оне лепе. Свесно или не, многу од ове деце пратиће те мале ружне дефиниције – и већ сам видела како једног дана Тамара из ината што су јој рекли да је штребер доказује целом свету да је успешна предузетница, да Милица одлази у другу крајност, у бунт, да покаже да уме и она да се забавља, да није само „вилинска принцеза која живи у кули од слоноваче“, да ће Марко целу средњу школу избегавати да приђе девојкама из потајног страха да ће неко рећи да смрди, да ће Марина учити као блесава само да „престигне“ маму касирку и постигне нешто више…
Видим и зато се загледам дубоко у Тамарине очи пуне суза кад кажем:
„То што други кажу о нама је оно што говоре о себи. Све те ружне речи ти нису јасне сада, не видиш зашто би ико написао тако нешто, али желим да разумеш, ми не можемо да мењамо друге људе, не можемо да вратимо време, да исправљамо лоше ситуације и коментаре, али увек можемо, запамти шта ти наставница каже – увек можемо да изаберемо како ћемо да реагујемо. Како ћемо да доживимо сваку грубост. Разочараћу те много сада, али ово је само почетак, тек ћете упознати, сви ви, и неправду, и тескобу, и завист, и све оно што сам вас учила да ви не будете и не радите другима. Не можемо то да спречимо, али можемо да се заштитимо сопственом снагом. Наше речи и мисли су наша снага и моћ.“
Нисам сигурна да ли ће се тај пелцер одмах примити у њеном срцу, али сугестивна сам, не склањам поглед, желим да јој се утисне у срце, одмах поред те ружне групе и речи „бубалица“ и ова друга мисао: „Ко то каже? Ја све могу!“
Уједно знам да није довољно. Да смо подбацили као наставници и као људи, јер су то деца коју гледамо сваког дана четири године, јер нисмо на време приметили, на време говорили. Је ли касно за срећно детињство?
Питања имам много, али ми само један одговор долази као прави: Због тога што сам сигурна у велику моћ речи, ипак сам ја наставница српског, још једном – последњи пут у 8-4 бирам да цео час само о томе говорим. О лепоти речи, о томе како можемо да преобликујемо свет, да нисмо одговорни за туђе ружне псовке – и још битније – да се увек можемо покајати због сопствених. Да увек постоји избор и да је најбоље од свега: имамо прилику да га правимо сваког дана.
Кад звони, не истрче као и увек.
Седе још неких десетак секунди загледани у мене и у таблу.
Кажите да сам само блесава наставница српског, идеалиста или шта год треће: ја истински верујем да се тај пелцер примио!
