O tome je, naravno, brujao ceo grad. Nije ovo naše mesto Beograd pa da se ne čuje i ne sazna, a sa internetom kao moćnim pomagalom (ili odmagalom), planulo je na sve strane. Velika Viber grupa malih maturanata.
„Zar je moguće da i naša deca to rade?!“, zgranula se nastavnica biologije. „Napredni su oni, sad SVE znaju! Rode se s računarom!“, rekao je nastavnik informatike. „Ja bih sve te grupe i telefone ukinuo!“, zagrmeo je nastavnik geografije. „Nisu valjda delili neprilične fotografije?“, šapatom se pitala nastavnica francuskog. „Ma ovaj svet je odavno propao!“, rezignirano je dodao nastavnik istorije.
Tek, u školi se danima pričalo o grupi maturanata, našoj deci, i strašnim komentarima dva učenika – za koje se znalo ko su ili barem slutilo ko bi mogli biti – jer su se krili iza lažnog profila „Hvala bogu već se rastajemo“.
„Dokle više to foliranje, nismo bili složni četiri godine i sad nam je odjednom žao što se završava škola?! Terajte se svi, štreberi, bleferi, mamini sinčići i tatine princeze, najviše mi je žao što sam protraćio svoje vreme u ovom odeljenju!“ – pa jedno dve-tri psovke, koje ne mogu kao nastavnica da prenesem.
A sve je počelo kao i obično: lepom idejom i dobrom namerom.
Vidite, u svakoj generaciji postoji ta šačica entuzijasta, predvođena uglavnom jednom ili dve devojčice – one što su dovoljno „popularne“ da utiču na ostale u odeljenju (ovaj put su to bile Tamara i Milica) – koja se u osmom razredu doseti: rastajemo se mi, ali družićemo se, zapamtiće nas ova škola, mi smo najbolji itd. Taj „crvić idealizacije“ nekad zna i odrasle da gricne te neće petnaestogodišnjake koje uveliko voze hormoni. I premda više nema onog lajanja na zvezde – tu je uvek lajanje na internetu.
Ideja je jednostavna: ono što su nekada nama bili spomenari i leksikoni koji kruže celim razredom, sada su postale Viber grupe. Tu oni dele sve – od predloga šta da se kupi razrednoj za 8. mart i kraj školske godine, preko pitanja šta je bilo na testu iz hemije do tog finalnog dogovaranja kuda će se i gde ići posle maturske večeri. Iako deluje da su svi podjednako aktivni, kao i onomad u leksikonu – nisu svi jednako slobodno i nadugačko i naširoko pisali o svom svetu.
Nisam bila razredna 8-4, ali kao nastavnica srpskog, pa, hteli ne hteli, uvek ste nekako na korak od tog zvanja. U svim tim domaćim zadacima i pismenim sastavima ne možete da ne prepoznate misli i osećanja tih malenih a velikih ljudi. Čak i kada mi se kolega, nastavnik matematike, podsmehnuo i rekao kako će me deca „preveslati“ i da prepisuju s interneta naučene teme, ja sam znala: i to dete koje pita Gugl ili Čet DžiPiTi (znam da je Chat GPT!) šta misli na temu: „Lako je osuditi, a teško razumeti čoveka“ zapravo mi mnogo kaže o sebi time. Zato se nisam mnogo uključivala u te rasprave u zbornici. Opšti utisak je nekako uvek bio da smo mi odrasli pomalo kao „digli ruke“, da smo poklekli i da digitalizaciju školstva vidimo kao „borbu sa vetrenjačama“ – samo smo pustili.
Deca, barem ova „nova deca“ to i te kako umeju da vide.
Zato mene, njihovu nastavnicu srpskog, nije iznenadilo to što se desilo.
Iznenadilo me što je umesto problema koji treba rešiti, ta grupa postala kao i sve ostalo: senzacija koja je blesnula i ugasila se, po principu „svakog čuda tri dana dosta“. Ali da počnem ispočetka.
Maj je za osmake (pa i za nastavnike) uvek pomalo konfuzan mesec – tu se odjednom slije sve, dođu na naplatu nenaučene lekcije, popravljaju se navrat-nanos loše ocene, sprema se završni ispit, a uporedo – glave su u oblacima, da kažem jezikom mladih na „cloud“-u – tamo gde se traže maturske haljine, sandale, košulje i slični detalji. Ni odrasli ljudi ne mogu baš uvek da se snađu u ovakvim situacijama, jasno je kao dan: emocionalna inteligencija nije predmet koji se uči u školi, a i da je nekada bio, mnogi bi pali na popravnom.
Današnji mladi ljudi, budući ljudi, ono što je moja profesorka sociologije znala zvati: temeljem budućeg društva – e pa oni su plivali kako su znali i umeli. Kao da nije dovoljno teško odrastati, mislila sam uvek, no sad rastu konstantno se ogledajući i procenjujući sebe u tom digitalnom ogledalu.
Koliko lajkova? Koliko komentara? Koliko šerova? Koliko je dovoljno da o sebi misliš lepo?
Prva se usudila Tamara – znala sam da će mi se obratiti – ali nisam očekivala da će to uraditi bez Milice. Njih dve se nisu odvajale i ponekad mi je delovalo kao da se njihove misli nastavljaju jedna na drugu, kao da ne smeju da istupe svaka za sebe i kažu šta misle. Sećate se tih najboljih drugarica koje zajedno izgledaju kao neosvojiva tvrđava? E pa sada, u maju, usred priprema za završne ispite, zvoni za kraj časa, a Tamara ostaje u učionici i pakuje knjige neobično dugo.
Počelo je sa: „Moram nešto da vas pitam, nastavnice.“
Završilo se sa: „I sad me celo odeljenje mrzi, jer sam ja otvorila tu grupu.“
U najkraćim mogućim crtama – namera je bila dobra, da se napravi onlajn spomenar, da jedni drugima napišu lepe reči podrške, da podele fotografije sa spontanih druženja kojih je bilo sve više kako se bliži „kraj“ – a završilo se katastrofalno, kad je neko (brzo su otkrili i ko), dao lažnom profilu pristup grupi i kada je umesto krasnih rečenica na tom virtuelnom zidu jednog detinjstva osvanuo ružan grafit: sve vas mrzimo.
Slušam Tamaru kako mi govori, a osećam u stomaku kako se javlja grč i postaje sve intenzivniji i bolniji – niko iz odeljenja nije pošteđen, poimenice su opisivane najveće „mane“, propusti i greške, a pored svakog imena bio je i tag – bol se penje ka grudima kad shvatam sa užasom kako to mora da izgleda da imaš 14, 15 godina, da se budiš i da ti stiže obaveštenje na telefonu da si označen u objavi. Otvaraš – s blaženim očekivanjem da je neko napisao, kao i prethodnih dana, neku lepu anegdotu, neki smešan događaj po kom će te pamtiti – ali umesto toga, dobijaš sijaset svojih nedostataka, neko od „tvojih drugova“ napisao je da si: bubalica, štreber, da imaš gadan zadah, da ne znaš da se obučeš, da nosiš jadne patike, da ti je telefon najjeftiniji u razredu, da te svi sažaljevaju jer ti je mama kasirka u supermarketu, da si kreten s kim niko neće da se druži, da si uobražena tatina devojčica, da si, da si, da si…
„Mi znamo da su to uradili Stevan i Dejan, oni kao i da ne poriču, i ja sad ne znam kako se to desilo, umesto da je odeljenje ljuto na njih, ljuti su na Milicu i mene, kažu, grupa je bila glupa ideja, i sad niko više ne želi tu da piše ništa i sve su upropastili! SVE!“
Gledam je, mladu devojčicu, na pragu mladosti, neokrznutu životom, kako se po prvi put suočava sa idejom da svet možda stvarno nije tako ružičasto mesto kao što je zamišljala. Obraća se meni, želi utehu, jasno mi je – kaže, Vi uvek imate nešto pametno da nas posavetujete, pa eto, ako biste mogli i sad…
A u meni se onaj grč još više pojačava, jer shvatam: o istoj se temi prežvakavalo u zbornici par dana, a da se niko nije setio da se zapita kako je toj deci? KAKO se osećaju? Svi – i označeni i ogorčeni. Hemičarka je čak uzviknula kako su to dečje gluposti i da treba više da se fokusiraju na učenje. „Emocije! Sad svi pričaju o emocijama, samo da se skrene tema s gradiva i ocena! Zato što smo toliko usmereni na njihova prava, a ne ispunjavaju obaveze nikakve, zato se ovakve stvari dešavaju! Šta će njima grupa?! Šta rade ti roditelji uopšte kad im deca u pola noći pišu raznorazne splačine na internetu?!“
U toj papazjaniji prebacivanja odgovornosti, glavni je argument bio: to su deca, šta oni znaju?!
Nikome nije palo na pamet: škola će se završiti, grupa će biti obrisana, a po principu po kom ljudski mozak radi (pa i dečji!), čak i naizgled zaboravljene reči, duboko će biti potisnute i urezane negde ispod – one ružne mnogo duže i trajnije, no one lepe. Svesno ili ne, mnogu od ove dece pratiće te male ružne definicije – i već sam videla kako jednog dana Tamara iz inata što su joj rekli da je štreber dokazuje celom svetu da je uspešna preduzetnica, da Milica odlazi u drugu krajnost, u bunt, da pokaže da ume i ona da se zabavlja, da nije samo „vilinska princeza koja živi u kuli od slonovače“, da će Marko celu srednju školu izbegavati da priđe devojkama iz potajnog straha da će neko reći da smrdi, da će Marina učiti kao blesava samo da „prestigne“ mamu kasirku i postigne nešto više…
Vidim i zato se zagledam duboko u Tamarine oči pune suza kad kažem:
„To što drugi kažu o nama je ono što govore o sebi. Sve te ružne reči ti nisu jasne sada, ne vidiš zašto bi iko napisao tako nešto, ali želim da razumeš, mi ne možemo da menjamo druge ljude, ne možemo da vratimo vreme, da ispravljamo loše situacije i komentare, ali uvek možemo, zapamti šta ti nastavnica kaže – uvek možemo da izaberemo kako ćemo da reagujemo. Kako ćemo da doživimo svaku grubost. Razočaraću te mnogo sada, ali ovo je samo početak, tek ćete upoznati, svi vi, i nepravdu, i teskobu, i zavist, i sve ono što sam vas učila da vi ne budete i ne radite drugima. Ne možemo to da sprečimo, ali možemo da se zaštitimo sopstvenom snagom. Naše reči i misli su naša snaga i moć.“
Nisam sigurna da li će se taj pelcer odmah primiti u njenom srcu, ali sugestivna sam, ne sklanjam pogled, želim da joj se utisne u srce, odmah pored te ružne grupe i reči „bubalica“ i ova druga misao: „Ko to kaže? Ja sve mogu!“
Ujedno znam da nije dovoljno. Da smo podbacili kao nastavnici i kao ljudi, jer su to deca koju gledamo svakog dana četiri godine, jer nismo na vreme primetili, na vreme govorili. Je li kasno za srećno detinjstvo?
Pitanja imam mnogo, ali mi samo jedan odgovor dolazi kao pravi: Zbog toga što sam sigurna u veliku moć reči, ipak sam ja nastavnica srpskog, još jednom – poslednji put u 8-4 biram da ceo čas samo o tome govorim. O lepoti reči, o tome kako možemo da preoblikujemo svet, da nismo odgovorni za tuđe ružne psovke – i još bitnije – da se uvek možemo pokajati zbog sopstvenih. Da uvek postoji izbor i da je najbolje od svega: imamo priliku da ga pravimo svakog dana.
Kad zvoni, ne istrče kao i uvek.
Sede još nekih desetak sekundi zagledani u mene i u tablu.
Kažite da sam samo blesava nastavnica srpskog, idealista ili šta god treće: ja istinski verujem da se taj pelcer primio!
