Ljubinka-Boba Nedić
Некада су школе биле познате по изузетним индивидуалцима, снажним личностима, правим ерудитама и усред неке паланке. Некада су се препричавале узречице, изјаве, навике наставника/професора који су у својим срединама били лучоноше и ‘селебрити’, што би рекао овај нови свет. Били су глумци на часу, каквих се ни позоришта не би постидела. Да, некада су часови појединих колега били представе, а ђаци су знали да су повлашћени јер могу да седе у првом реду.
„Учитељи мењају свет – дете, по дете.“
Пре 34 године сам имала последњи час код учитељице, а и данас без имало напора могу да дозовем из сећања боју њеног гласа, мелодију говора, поглед, мирис парфема чак! Она је утицала на развој моје личности више од свих осталих. Била је у стању да нам измени ДНК, на часну реч! Каква је то људска громада била!
Основну школу сам завршила пре 30 година, средњу пре 26, и живо се сећам бар десетак људи коју су обележили моје школовање, којима сам се дивила и због којих сам, вероватно, постала просветни радник.
Сећам се ко ме је научио да слушам класичну музику, пуштајући нам „Влтаву“ и учећи нас да чујемо брзак на извору, хук реке која нараста и мир реке која тече широким коритом.
Сећам се ко ме је научио да сенчим цртеж, видим светлост, савладам перспективу; да се не плашим боје, да на лицу може да се нађе и зелена, да апстрактну уметност треба гледати маштом, а не оком.
Памтим кретање од врата учионице до катедре, спуштање шестара и лењира на сто, заузимање позе поред прозора, са лактом на симсу, и причу која разоткрива тајне математике.
И данас ми је у ушима чаробна дикција професора књижевности, чији је глас умео да буде елегичан, лирски, бунтован (ко на митингу деведесетих, божемепрости), узвишен, топао или груб, већ у зависности од тога о ком је делу говорио. Било нас је срамота да не прочитамо лектиру. Било нас је срамота да не знамо о чему говори. (више…)