Ljubinka-Boba Nedić
Некада су школе биле познате по изузетним индивидуалцима, снажним личностима, правим ерудитама и усред неке паланке. Некада су се препричавале узречице, изјаве, навике наставника/професора који су у својим срединама били лучоноше и ‘селебрити’, што би рекао овај нови свет. Били су глумци на часу, каквих се ни позоришта не би постидела. Да, некада су часови појединих колега били представе, а ђаци су знали да су повлашћени јер могу да седе у првом реду.
“Учитељи мењају свет – дете, по дете.”
Пре 34 године сам имала последњи час код учитељице, а и данас без имало напора могу да дозовем из сећања боју њеног гласа, мелодију говора, поглед, мирис парфема чак! Она је утицала на развој моје личности више од свих осталих. Била је у стању да нам измени ДНК, на часну реч! Каква је то људска громада била!
Основну школу сам завршила пре 30 година, средњу пре 26, и живо се сећам бар десетак људи коју су обележили моје школовање, којима сам се дивила и због којих сам, вероватно, постала просветни радник.
Сећам се ко ме је научио да слушам класичну музику, пуштајући нам “Влтаву” и учећи нас да чујемо брзак на извору, хук реке која нараста и мир реке која тече широким коритом.
Сећам се ко ме је научио да сенчим цртеж, видим светлост, савладам перспективу; да се не плашим боје, да на лицу може да се нађе и зелена, да апстрактну уметност треба гледати маштом, а не оком.
Памтим кретање од врата учионице до катедре, спуштање шестара и лењира на сто, заузимање позе поред прозора, са лактом на симсу, и причу која разоткрива тајне математике.
И данас ми је у ушима чаробна дикција професора књижевности, чији је глас умео да буде елегичан, лирски, бунтован (ко на митингу деведесетих, божемепрости), узвишен, топао или груб, већ у зависности од тога о ком је делу говорио. Било нас је срамота да не прочитамо лектиру. Било нас је срамота да не знамо о чему говори.
То су биле снажне личности које су утицале на многе генерације, док се на њих саме није могло утицати. Знам, јер су и деца председника општине и директора школе код њих добијала јединице и двојке. Знам, јер им се никада нико није обраћао без поштовања. Што би данашња деца рекла, били су “ликови”, “цареви”, “фаце”.
О, да! Знам. Друштво је било другачије, статус је био другачији, друге су се вредности цениле, другачије су се деце васпитавала, бла-бла-бла…
Али знам и то да су имали само креду и таблу, да се нису играли са нама, да нам нису осмишљавали игрице и радионице, да нису креирали активности којима би нас забављали. Можда смо их зато и схватали озбиљно. Школа није била зајебанција, да просте осетљиве уши. Забавиште је било оно пре школе, оно што је данас вртић. Школа није служила да нас забави, него да нас учи и васпитава. Процес се одвијао тако да нам је било јасно где је наше место. Није ђак био у центру. Није ни наставник, него учење. У школу се ишло да би се учило, а не зезало. Ко није хтео да учи, бивао је избачен из школе, на срамоту целе фамилије, и то бар у шест колена. Нешто не бих рекла да смо из тога изашли функционално неписмени, а богме и дан-данас у Слагалици, или неком другом квизу, дајемо тачан одговор пре такмичара.
И не, нисам пала с крушке и не живим мимо света. У кући имам матуранта, а и са својим ђацима разговарам о њиховим интересовањима. Знам и за технолошки напредак, а познате су ми и информационе технологије. Користим и интернет, мајке ми. Имам свест о томе да нема напретка ако се опиремо променама. Нисам противник промена, усавршавања, иновација… Заиста нисам. Ево, чак и знам да не можеш двапут у исту воду загазити.
Не знам само зашто су кренули да мењају оно што је једино незаменљиво. Која је памет одлучила да маргинализује наставника, његову реч, његову личност? Која нас је памет обезличила и жели од нас да направи фацилитаторе? Знате ли да је тај ваш фацилитатор само кап у мору улога које добар наставник сваког дана игра?
Наравно да не знате!
Како бисте ви то знали…
Ајд сад обрати пажњу како се мењају инструменти кроз живот једне реке, од извора до ушћа. Ајд, уживај!
ИЗВОР: ljubinkabobanedic.blogspot.com