Ljubinka-Boba Nedić
Nekada su škole bile poznate po izuzetnim individualcima, snažnim ličnostima, pravim eruditama i usred neke palanke. Nekada su se prepričavale uzrečice, izjave, navike nastavnika/profesora koji su u svojim sredinama bili lučonoše i ‘selebriti’, što bi rekao ovaj novi svet. Bili su glumci na času, kakvih se ni pozorišta ne bi postidela. Da, nekada su časovi pojedinih kolega bili predstave, a đaci su znali da su povlašćeni jer mogu da sede u prvom redu.
“Učitelji menjaju svet – dete, po dete.”
Pre 34 godine sam imala poslednji čas kod učiteljice, a i danas bez imalo napora mogu da dozovem iz sećanja boju njenog glasa, melodiju govora, pogled, miris parfema čak! Ona je uticala na razvoj moje ličnosti više od svih ostalih. Bila je u stanju da nam izmeni DNK, na časnu reč! Kakva je to ljudska gromada bila!
Osnovnu školu sam završila pre 30 godina, srednju pre 26, i živo se sećam bar desetak ljudi koju su obeležili moje školovanje, kojima sam se divila i zbog kojih sam, verovatno, postala prosvetni radnik.
Sećam se ko me je naučio da slušam klasičnu muziku, puštajući nam “Vltavu” i učeći nas da čujemo brzak na izvoru, huk reke koja narasta i mir reke koja teče širokim koritom.
Sećam se ko me je naučio da senčim crtež, vidim svetlost, savladam perspektivu; da se ne plašim boje, da na licu može da se nađe i zelena, da apstraktnu umetnost treba gledati maštom, a ne okom.
Pamtim kretanje od vrata učionice do katedre, spuštanje šestara i lenjira na sto, zauzimanje poze pored prozora, sa laktom na simsu, i priču koja razotkriva tajne matematike.
I danas mi je u ušima čarobna dikcija profesora književnosti, čiji je glas umeo da bude elegičan, lirski, buntovan (ko na mitingu devedesetih, božemeprosti), uzvišen, topao ili grub, već u zavisnosti od toga o kom je delu govorio. Bilo nas je sramota da ne pročitamo lektiru. Bilo nas je sramota da ne znamo o čemu govori.
To su bile snažne ličnosti koje su uticale na mnoge generacije, dok se na njih same nije moglo uticati. Znam, jer su i deca predsednika opštine i direktora škole kod njih dobijala jedinice i dvojke. Znam, jer im se nikada niko nije obraćao bez poštovanja. Što bi današnja deca rekla, bili su “likovi”, “carevi”, “face”.
O, da! Znam. Društvo je bilo drugačije, status je bio drugačiji, druge su se vrednosti cenile, drugačije su se dece vaspitavala, bla-bla-bla…
Ali znam i to da su imali samo kredu i tablu, da se nisu igrali sa nama, da nam nisu osmišljavali igrice i radionice, da nisu kreirali aktivnosti kojima bi nas zabavljali. Možda smo ih zato i shvatali ozbiljno. Škola nije bila zajebancija, da proste osetljive uši. Zabavište je bilo ono pre škole, ono što je danas vrtić. Škola nije služila da nas zabavi, nego da nas uči i vaspitava. Proces se odvijao tako da nam je bilo jasno gde je naše mesto. Nije đak bio u centru. Nije ni nastavnik, nego učenje. U školu se išlo da bi se učilo, a ne zezalo. Ko nije hteo da uči, bivao je izbačen iz škole, na sramotu cele familije, i to bar u šest kolena. Nešto ne bih rekla da smo iz toga izašli funkcionalno nepismeni, a bogme i dan-danas u Slagalici, ili nekom drugom kvizu, dajemo tačan odgovor pre takmičara.
I ne, nisam pala s kruške i ne živim mimo sveta. U kući imam maturanta, a i sa svojim đacima razgovaram o njihovim interesovanjima. Znam i za tehnološki napredak, a poznate su mi i informacione tehnologije. Koristim i internet, majke mi. Imam svest o tome da nema napretka ako se opiremo promenama. Nisam protivnik promena, usavršavanja, inovacija… Zaista nisam. Evo, čak i znam da ne možeš dvaput u istu vodu zagaziti.
Ne znam samo zašto su krenuli da menjaju ono što je jedino nezamenljivo. Koja je pamet odlučila da marginalizuje nastavnika, njegovu reč, njegovu ličnost? Koja nas je pamet obezličila i želi od nas da napravi facilitatore? Znate li da je taj vaš facilitator samo kap u moru uloga koje dobar nastavnik svakog dana igra?
Naravno da ne znate!
Kako biste vi to znali…
Ajd sad obrati pažnju kako se menjaju instrumenti kroz život jedne reke, od izvora do ušća. Ajd, uživaj!
IZVOR: ljubinkabobanedic.blogspot.com