Potpuno strana žena danas mi je otvorila srce preko telefona. Požalila se da njen šestogodišnji sin jednostavno nije u stanju mirno da sedi na času. Škola želi da ga testira na ADHD (poremećaj pažnje i hiperaktivni poremećaj). Kako mi to zvuči poznato, pomislila sam u sebi. Kao pedijatar, mogla sam da primetim da se sve češće susrećemo s tim problemom u poslednje vreme, ovim rečima započinje svoj tekst lekar i terapeutkinja Angela Hanscom koju brine sve veći broj dece kojoj se pripisuje dijagnoza poremećaja pažnje i hiperaktivnosti. Bori li se uistinu toliki broj dece s ADHD-om ili je posredi nešto drugo?
Majka šestogodišnjeg deteta ispričala joj je kako njen sin svaki dan iz škole dolazi sa žutim znakom, dok ostatak razreda dobiva zeleni, za lepo ponašanje. Svaki dan to dete podsećaju da je njegovo ponašanje neprihvatljivo, samo zato što, usprkos upozorenjima, nije u stanju da sedi mirno na svom mestu. Dete je čak počelo da govori da mrzi sebe, da nije dobar ni u čemu. Samopouzdanje tog dečaka se srozava, samo zbog njegove potrebe da se stalno kreće.
U čemu je zapravo problem?
Od dece se očekuje da u kontinuitetu sede prilično dugo. Čak se i od mališana u vrtiću očekuje da se ne kreću i po pola sata tokom nekih aktivnosti i da su uvek uspravnom položaju. Retko je danas videti dete da se penje na drvo, kotrlja niz breg ili se vrti u krug tek onako, da bi se zabavljalo. Nekih igara više nema.
Veme za igru i zabavu skratilo se iz mnogo razloga: rastući zahtevi obrazovnog sistema; roditeljski strah da puste dete da se samo igra napolju, a nedostatak vremena da idu s njim; napredak tehnologije koji decu s igrališta odvlači za računar; i, naravno, raspored koji je uvek nategnut i ne dopušta nikakve dodatne aktivnosti u porodici.
Angela Hanscom, na molbu učitelja jednom je prilikom posmatrala školarce na nastavi. Potanko je opisala što se događalo u jednom “običnom” petom razredu i što ju je zapravo iznenadilo.
Tiho sam ušla i sela u poslednju klupu. Bio je već kraj školskog dana i učitelj je naglas čitao knjigu đacima. Nikad nisam videla ništa slično. Deo đaka se ljuljao na stolici unazad do tačke rizika od pada, drugi deo se jednostavno ljuljao, nekoliko njih je žvakalo vrhove olovki, a jedno dete je čak uzelo bočicu vode i ujednačenim se ritmom lagano udaralo njome u čelo!
Nije to bio razred s decom s posebnim potrebama, nego običan razred. Najpre mi je palo na pamet da se meškolje zato što je već kraj dana i jednostavno su umorna. Iako je to možda stvarno bio deo problema, postojao je veći i važniji razlog za takvo ponašanje.
Proveli smo dodatna testiranja i ubrzo shvatili da deca u tom razredu imaju problem s nedostatkom snage i lošom ravnotežom. Zatim smo testirali još nekoliko razreda i otkrili da, u poređenju s djecom koja su odrastala 80-ih, samo jedno od njih 12 ima normalnu snagu i ravnotežu. SAMO JEDNO! Gospode, pomislila sam, ova se deca moraju pokrenuti!
Deca se nedovoljno kreću
Hanscom smatra da ovaj problem poremećaja ravnoteže danas imaju mnoga deca upravo zbog nedovoljno kretanja. Da bi pravilno razvila osećaj za ravnotežu, deca moraju pomicati telo u svim smerovima – satima u kontinuitetu! I nije dovoljno da to rade jednom ili dvaput nedeljno da bi se pravilno razvili. Voditi dete na plivanje ili fudbal dva puta nedeljno nije dovoljno da bi razvilo snažan senzorni sistem!
Deca odlaze u školu s telima koja su manje nego ikad spremna na učenje. Sa senzornim sistemom koji ne radi kako bi trebao, od njih se očekuje da sede mirno i budu sasvim koncentrisana na predavanje. Prirodno, deca se tome opiru, pokušavajući da svom telu osigurate kretanje koje ono traži, koje mu je potrebno da bi funkcioniralo pravilno i da bi mozak mogao nesmetano da „radi” kad je to potrebno! Što se događa kad se deca počnu opirati zahtevu da sede mirno? Pa, logično, zamolimo ih da se smire i pažljivo prate nastavu. Onda se njihov mozak, naravno, isključi, jer nije dobio ono što mu je potrebno za pravilan rad – kretanje.
Vrpoljenje je zaista problem. To je jasan pokazatelj da se dete ne kreće dovoljno tekom dana. To se mora promeniti. Vreme odmora se mora produžiti, a deca bi morala da odu napolje da se igraju čim dođu iz škole. Dvadeset minuta intenzivnog kretanja dnevno nije dovoljno. Potrebni su im sati igre i umaranja vani da bi razvila i uspostavila pravilan senzorni sistem i samim tim bila u stanju da na času uključe mozak kad se to od njih traži, napominje dr. Hanscom.
Da bi mogla učiti, deca moraju biti fokusirana na času, a da bi bila fokusirana, moramo im dopustiti da se kreću!
U čemu je zapravo problem?
Od dece se očekuje da u kontinuitetu sede prilično dugo. Čak se i od mališana u vrtiću očekuje da se ne kreću i po pola sata tokom nekih aktivnosti i da su uvek uspravnom položaju. Retko je danas videti dete da se penje na drvo, kotrlja niz breg ili se vrti u krug tek onako, da bi se zabavljalo. Nekih igara više nema.
Veme za igru i zabavu skratilo se iz mnogo razloga: rastući zahtevi obrazovnog sistema; roditeljski strah da puste dete da se samo igra napolju, a nedostatak vremena da idu s njim; napredak tehnologije koji decu s igrališta odvlači za računar; i, naravno, raspored koji je uvek nategnut i ne dopušta nikakve dodatne aktivnosti u porodici.
Angela Hanscom, na molbu učitelja jednom je prilikom posmatrala školarce na nastavi. Potanko je opisala što se događalo u jednom “običnom” petom razredu i što ju je zapravo iznenadilo.
Tiho sam ušla i sela u poslednju klupu. Bio je već kraj školskog dana i učitelj je naglas čitao knjigu đacima. Nikad nisam videla ništa slično. Deo đaka se ljuljao na stolici unazad do tačke rizika od pada, drugi deo se jednostavno ljuljao, nekoliko njih je žvakalo vrhove olovki, a jedno dete je čak uzelo bočicu vode i ujednačenim se ritmom lagano udaralo njome u čelo!
Nije to bio razred s decom s posebnim potrebama, nego običan razred. Najpre mi je palo na pamet da se meškolje zato što je već kraj dana i jednostavno su umorna. Iako je to možda stvarno bio deo problema, postojao je veći i važniji razlog za takvo ponašanje.
Proveli smo dodatna testiranja i ubrzo shvatili da deca u tom razredu imaju problem s nedostatkom snage i lošom ravnotežom. Zatim smo testirali još nekoliko razreda i otkrili da, u poređenju s djecom koja su odrastala 80-ih, samo jedno od njih 12 ima normalnu snagu i ravnotežu. SAMO JEDNO! Gospode, pomislila sam, ova se deca moraju pokrenuti!
Deca se nedovoljno kreću
Hanscom smatra da ovaj problem poremećaja ravnoteže danas imaju mnoga deca upravo zbog nedovoljno kretanja. Da bi pravilno razvila osećaj za ravnotežu, deca moraju pomicati telo u svim smerovima – satima u kontinuitetu! I nije dovoljno da to rade jednom ili dvaput nedeljno da bi se pravilno razvili. Voditi dete na plivanje ili fudbal dva puta nedeljno nije dovoljno da bi razvilo snažan senzorni sistem!
Deca odlaze u školu s telima koja su manje nego ikad spremna na učenje. Sa senzornim sistemom koji ne radi kako bi trebao, od njih se očekuje da sede mirno i budu sasvim koncentrisana na predavanje. Prirodno, deca se tome opiru, pokušavajući da svom telu osigurate kretanje koje ono traži, koje mu je potrebno da bi funkcioniralo pravilno i da bi mozak mogao nesmetano da „radi” kad je to potrebno! Što se događa kad se deca počnu opirati zahtevu da sede mirno? Pa, logično, zamolimo ih da se smire i pažljivo prate nastavu. Onda se njihov mozak, naravno, isključi, jer nije dobio ono što mu je potrebno za pravilan rad – kretanje.
Vrpoljenje je zaista problem. To je jasan pokazatelj da se dete ne kreće dovoljno tekom dana. To se mora promeniti. Vreme odmora se mora produžiti, a deca bi morala da odu napolje da se igraju čim dođu iz škole. Dvadeset minuta intenzivnog kretanja dnevno nije dovoljno. Potrebni su im sati igre i umaranja vani da bi razvila i uspostavila pravilan senzorni sistem i samim tim bila u stanju da na času uključe mozak kad se to od njih traži, napominje dr. Hanscom.
Da bi mogla učiti, deca moraju biti fokusirana na času, a da bi bila fokusirana, moramo im dopustiti da se kreću!