Zašto deca odrastaju u zavisnike? Zato što je roditeljima tako lakše!

25 januara, 2020

Kako nastaje zavisnički mentalitet? Onda kada narušavamo prirodno izrastanje iz simbioze sa roditeljem.

U jednom kampu za borbu protiv narkomanije u kom sam nekada davno volontirao, desila se jedna bizarna situacija. Pošto je obavljen prijem novog štićenika, 35to godišnjaka, majka koja ga je dovela je uporno insistirala da krene s njim u sobu. Na pitanje zašto bi pobogu išla, jer to je ipak bilo isključivo muško odeljenje, rekla je: „moram da mu namestim krevet, znate on nikada nije nameštao svoj krevet.“

Dete je po definiciji neko ko je zavistan od roditelja. Dok je malo ono i bukvalno ne može da preživi bez osobe koja će da ga nahrani, presvuče i utopli. Kako raste, dete postepeno uči da zadovoljava svoje telesne i psihološe potrebe, sve do trenutka kada će postati nezavisna odrasla osoba. Tada više nemamo dete, tada imamo odraslog sina i ćerku, a dizajn homo-sapiensa sa njegovim telesnim i duhovno/duševnim potencijalima je takav da je optimalno da se „odraslost“ dogodi oko osamnaeste godine.

Šta se dogodi pa ovo ne bude tako?

Dve patologije odrastanja su karakteristične i njihove ishode nazivamo starmalo i razmaženo dete.

Dete od začetka do osamostaljenja prolazi kroz nekoliko faza vezanosti i simbioze sa roditeljem. Kako odrasta tako se nivo njegove vezanosti smanjuje da bi jednog dana uporedo sa sazrevanjem telesnih i psiholoških funkcija, taj nivo pao na nulu. To ne znači da zrelo dete neminovno odlazi od roditelja, već da mu roditelj više nije potreba i nužnost.

Psihološki zrela ili odrasla osoba je osoba koja ne zavisi od drugih osoba, ponašanja, stvari i tehnologija.

Kao što leptir ima optimalno vreme koje treba da provede u čauri, pa ne valja ni kad izađe sat vremena ranije, ni sat vremena kasnije, tako se i prerani ili prekasni izlazak iz simbioze sa roditeljem uvek odražava negativno na stanje deteta. Deca koja moraju prerano da odrastu, bilo zbog smrti roditelja, bilo zbog teških uslova života, bilo zbog toga što im je u detinjstvu bila nametnuta odgovornost za mlađu braću i sestre, ogrube, i mada mogu biti uspešni u životu, budu emocionalno nedostupniji. Često svoju ličnu vrednost dovedu u vezu sa dobrobiti drugih ljudi o kojima se brinu i najčešće biraju pomagačke profesije (medicinska sestra, učiteljica, socijalni radnik, psihoterapeut…).

Druga krajnost, daleko brojnija danas što zbog trenda pedocentričnog vaspitanja, što zbog infantilnosti roditelja, je dete koje ostaje u produženoj simbiozi sa roditeljem neograničeno dugo, kao tužni primer sa početka teksta.

I jedni i drugi su zavisni u nekoj meri. Prvi od dobrobiti onih kojima pomažu, drugi od dobre volje onih koji će njima pomagati. U oba slučaja odgovornost za stanje u kome se nalaze je eksternalizovana to jest kod nekog drugog, pa je mogućnost da sama osoba takvo stanje promeni mala.

Kako se ponaša dete, a kako odrasli kome je neprijatno?

Dete plače, vrišti, skreće pažnju na sebe, pravi gluposti da ga roditelj primeti, i da otkloni uzrok neprijatnosti.

Odrasli se trudi da sam otkloni uzrok neprijatnosti ili da se skloni iz neprijatne situacije.

Između deteta i odrasle osobe nalazi se proces odrastanja!

Kako ide proces odrastanja? Tako što, između ostalog, postepeno učimo da prihvatamo činjenicu da smo delimično odgovorni za ono što nam se događa i 100% odgovorni za našu interpretaciju događaja i našu reakciju na događaj.

Gađenje nas čuva od toksične hrane i ljudi. Strah nas čuva od opasnih situacija. Ljutnjom izražavamo neslaganje i insistiranje da se neko neprihvatljivo stanje promeni.

Nekako najmanje umemo sa tugom. Ona je tu da nam pomogne da se adaptiramo na gubitak. Kad neko drag otputuje ili umre, mi tu ne možemo ništa da uradimo do da prihvatimo takvo stanje, a tuga čini takvu adaptaciju mogućom.

Uostalom, pogledajte sjajan film U mojoj glavi. Možete i sa decom

Osoba koja je odrasla u psihičkom smislu, sposobna je da razume svoja osećanja i da upravlja njima.

Međutim, ne lezi vraže potrošačka civilizacijo!

Pošto današnja civilizacija lišena egzistencijalnog smisla nameće ugodnost kao imperativ, svaka neprijatnost je proglašena za štetnu i za svaku neprijatnu emociju nudi kontramere u vidu medikamenata, seksa, alkohola, droge, seksa, zabave, luksuza, seksa, adrenalina itd. Umesto da odtuguješ gubitak voljene osobe par meseci, doktor ti prepiše deprozepam…

… i posle 15 godina bude ti bolje.

Vladeta Jerotić u knjizi Ličnost narkomana, za ovu civilizaciju kaže da je zavisnička civilizacija. I jeste, zavisnici su bolji potrošači, bolji glasači, masa koja lakše proguta razna… nego pusti sad civilizaciju.

Kako se razvija zavisnost? Tako što infantilna osoba, odnosno osoba sa zavisničkim mentalitetom počne da upražnjava neko zavisničko ponašanje. Ako detetu, koje je po definiciji infantilno, date drogu ili alkohol, ili ga odvedete u kockarnicu, vi omogućavate da se kod njega razvije zavisnost. Jeste, ne dajete mu drogu, ali ste mu dali pametni telefon. Ako gledate endorfin, nema velike razlike.

Kako definišemo zavisnost? Ima dosta definicija, ali meni se najviše sviđa ova koju sam našao u knjizi Petera Topića:

Kada neko ponašanje postane osnovni način upravljanja emocijama, onda govorimo o zavisnosti.

Kako nastaje zavisnički mentalitet? Onda kada narušavamo prirodno izrastanje iz simbioze sa roditeljem. Umesto da ohrabruju dete da sa neprijatnostima izlaze samo na kraj, roditelji mu daju razne utehe da bi bilo mirno. Daju mu mobilni telefon. Daju mu daljinski upravljač TVa. Daju mu slatkiša u neograničenim količnama. Video igre. Daju mu slobodni pristup društvenim mrežama (u stvari oni najčešće ne znaju kada dete napravi svoj nalog). Malo po malo, umesto da se dete izgrađuje u odgovornu ličnost koja je sposobna da upravlja svojim emocijama i da preduzima akcije, druge stvari, pojave, supstance i tehnologije postaju način za prevazilaženje neprijatnosti.

Problem je što ovo stanje ne može samo od sebe da pređe u stanje odgovornosti, pa zavisna osoba, ako ne osvesti svoje stanje, ostaje zavisna do kraja života menjajući načine i manire, ali ne i stepen odgovornosti.

Ovo ne znači da će svaka osoba sa zavisničkim mentalitetom da postane narkoman. Droga je nelegalna i posedovanje je kažnjivo. Stoga će većina nezrelih osoba posegnuti za socijalno prihvatljivim utehama koje nisu droga, kao što su pušenje, kockanje, fejzbučenje, videoigranje, pornhabiranje, prejedanje itd. Onda se zavisnički mentalitet praktikovanjem ojačava i spiralno napreduje, tolerancija raste i nalaze se novi načini za „tešenje“. Itd, itd. Dakle…

Zašto deca odrastaju u zavisnike? Zato što je roditeljima tako lakše!

Dobro i šta s tim? Masa ljudi je danas zavisna od nečega u manjoj ili većoj meri i to svakako možete da koristite kao opravdanje. U svakom slučaju stoje i glupa obrazloženja tipa „danas sva deca to rade“. Postoji puno načina za odbacivanje odgovornosti. Ali…

Da li više volite da vaša deca budu budući poslušnici loših sistema i zatupljena masa za oblikovanje ili da budu slobodni ljudi od integriteta kao Pupin, Tesla, Mika Alas i Milanković, kao Nadežda Petrović i Milunka Savić, kao Meša Selimović i Miloš Crnjanski? Roditelji ovih ljudi su birali ono što je u tom trenutku bilo bolje, a ne ono što je bilo lakše.

Kako da znate da li se kod vašeg deteta razvija zavisnički mentatlitet? Pogledajte šta radi kad mu je neprijatno, dosadno, kad je nervozno, uplašeno ili ljuto. I pokrenite se dok je vreme.

Piše: Mirko Mitrović

Izvor: Prvi put s ocem

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama