Родитељство је признавање дечјих осећања. Не игнорисање. Не умањивање.
Пробудила сам се јутрос прва (што се ретко дешава) и устала да скувам кафу и попијем је у тишини. Али авај. Таман кад сам спуштала шољицу на сточић и посегла за телеф… овај, за књигом, зачуо се глас мог детета:
„Мамааа! Дођииии!“
Одлазим код њега и видим да је љут. Седам на кревет, он почиње да плаче и не дозвољава да га узмем.
„Зашто си љут на маму?“ – питам.
Плаче још јаче.
„Добро. Ја не желим да будем поред неког ко виче на мене“ – устајем и одлазим. Он ме прати, сад већ готово вриштећи.
Ко би у овој ситуацији требало да зна боље? Мој трогодишњак или ја?
Дечја осећања су стварна
Много је примера и данас којима родитељи свакодневно показују да осећања детета нису једнако валидна као осећања одраслих. Дете се пожали да не може да једе јер није гладно, родитељ каже да мора. Дете не жели да обуче дукс, јер му је топло, родитељ тврди да није, него је хладно и да одмах обуче тај дукс. Дете падне и огребе колено, долази уплакано, а родитељ каже „ма то није ништа, ваљда нећеш да плачеш због тога!“
Овакви, наизглед безазлени примери где родитељи показују колико су осећања детета и његова перцепција сопственог тела неважни, заправо су први кораци у ломљењу поверења на релацији родитељ-дете. Свако дететово осећање треба признати. Не игнорисати. Не умањити његову важност. Не ни журити да објасните, окривите или обавезно поправите. Само – признати.
За то постоји више начина. Можете једноставно пажљиво погледати и саслушати дете. Можете рећи и „Ух, разумем.“ Можете покушати да идентификујете осећање, ако видите да дете то не може само. Или једноставно рећи нешто попут: „Баш би било супер сад да неко смисли машину за лечење огреботина!“ или „Како то да не постоји неки зимски шорц који бисмо могли да носимо кад је напољу хладно…“
Деца понекад не разумеју своја осећања
Иако нека деца могу и знају да објасне шта осећају, многа не могу. За њих, питање „зашто“ значи још јача фрустрација – уз већ постојећи стрес (који нама одраслима делује бесмислен), сада се од њих тражи и да анализирају узрок и пронађу разумно објашњење. А не могу. Не могу јер, врло често ни сами не знају откуд им та љутња, изненада. У другим ситуацијама ће, чак и ако умеју да објасне, оклевати да вам кажу јер верују да ћете њихове разлоге сматрати бесмисленим („И због тога се ти сад толико дереш?!“)
Оно што је деци потребно је да њихова осећања разумемо и поштујемо, а никако да их преиспитујемо. Понашање да, осећања не.
Да ли је баш било важно да знам разлог због ког је љут или тужан, да бих показала разумевање? Пожурила сам да зауставим плакање и што пре решим проблем..
Можда је плакао јер га је пробудила бука на улици. Можда је ружно сањао. Можда му је било вруће. Можда је плакао зато што је то нешто што деца често раде. Ја сам, наравно, желела да га утешим, али моје ЗАШТО није много помогло.
„Зашто“ звучи као оптужба
Кад сам мало обратила пажњу, схватила сам да „зашто“ користим готово сваки пут кад се моје дете емоционално „сломи“. Шта је било? Шта није у реду? Зашто плачеш сад? Зашто си љут? Зашто си тужан? Зашто си бацио играчку?
У тренуцима беса, „зашто“ звучи као оптужба. Зашто ми ниси рекао да си разбио вазу? Зашто си заборавио да изнесеш смеће? Зашто ниси наместио кревет?
Оваква питања децу постављају у готово немогућ положај. Они ће или себе перципирати као лоше дете или ће почети да се брани и криви друге. Ни једно ни друго не помаже да се проблем реши. Ако се питате шта помаже, вратите се неколико пасуса изнад, одговор је у уоквиреном делу текста.
Приредила: А. Цвјетић