Roditeljstvo je priznavanje dečjih osećanja. Ne ignorisanje. Ne umanjivanje.
Probudila sam se jutros prva (što se retko dešava) i ustala da skuvam kafu i popijem je u tišini. Ali avaj. Taman kad sam spuštala šoljicu na stočić i posegla za telef… ovaj, za knjigom, začuo se glas mog deteta:
„Mamaaa! Dođiiii!“
Odlazim kod njega i vidim da je ljut. Sedam na krevet, on počinje da plače i ne dozvoljava da ga uzmem.
„Zašto si ljut na mamu?“ – pitam.
Plače još jače.
„Dobro. Ja ne želim da budem pored nekog ko viče na mene“ – ustajem i odlazim. On me prati, sad već gotovo vrišteći.
Ko bi u ovoj situaciji trebalo da zna bolje? Moj trogodišnjak ili ja?
Dečja osećanja su stvarna
Mnogo je primera i danas kojima roditelji svakodnevno pokazuju da osećanja deteta nisu jednako validna kao osećanja odraslih. Dete se požali da ne može da jede jer nije gladno, roditelj kaže da mora. Dete ne želi da obuče duks, jer mu je toplo, roditelj tvrdi da nije, nego je hladno i da odmah obuče taj duks. Dete padne i ogrebe koleno, dolazi uplakano, a roditelj kaže „ma to nije ništa, valjda nećeš da plačeš zbog toga!“
Ovakvi, naizgled bezazleni primeri gde roditelji pokazuju koliko su osećanja deteta i njegova percepcija sopstvenog tela nevažni, zapravo su prvi koraci u lomljenju poverenja na relaciji roditelj-dete. Svako detetovo osećanje treba priznati. Ne ignorisati. Ne umanjiti njegovu važnost. Ne ni žuriti da objasnite, okrivite ili obavezno popravite. Samo – priznati.
Za to postoji više načina. Možete jednostavno pažljivo pogledati i saslušati dete. Možete reći i „Uh, razumem.“ Možete pokušati da identifikujete osećanje, ako vidite da dete to ne može samo. Ili jednostavno reći nešto poput: „Baš bi bilo super sad da neko smisli mašinu za lečenje ogrebotina!“ ili „Kako to da ne postoji neki zimski šorc koji bismo mogli da nosimo kad je napolju hladno…“
Deca ponekad ne razumeju svoja osećanja
Iako neka deca mogu i znaju da objasne šta osećaju, mnoga ne mogu. Za njih, pitanje „zašto“ znači još jača frustracija – uz već postojeći stres (koji nama odraslima deluje besmislen), sada se od njih traži i da analiziraju uzrok i pronađu razumno objašnjenje. A ne mogu. Ne mogu jer, vrlo često ni sami ne znaju otkud im ta ljutnja, iznenada. U drugim situacijama će, čak i ako umeju da objasne, oklevati da vam kažu jer veruju da ćete njihove razloge smatrati besmislenim („I zbog toga se ti sad toliko dereš?!“)
Ono što je deci potrebno je da njihova osećanja razumemo i poštujemo, a nikako da ih preispitujemo. Ponašanje da, osećanja ne.
Da li je baš bilo važno da znam razlog zbog kog je ljut ili tužan, da bih pokazala razumevanje? Požurila sam da zaustavim plakanje i što pre rešim problem..
Možda je plakao jer ga je probudila buka na ulici. Možda je ružno sanjao. Možda mu je bilo vruće. Možda je plakao zato što je to nešto što deca često rade. Ja sam, naravno, želela da ga utešim, ali moje ZAŠTO nije mnogo pomoglo.
„Zašto“ zvuči kao optužba
Kad sam malo obratila pažnju, shvatila sam da „zašto“ koristim gotovo svaki put kad se moje dete emocionalno „slomi“. Šta je bilo? Šta nije u redu? Zašto plačeš sad? Zašto si ljut? Zašto si tužan? Zašto si bacio igračku?
U trenucima besa, „zašto“ zvuči kao optužba. Zašto mi nisi rekao da si razbio vazu? Zašto si zaboravio da izneseš smeće? Zašto nisi namestio krevet?
Ovakva pitanja decu postavljaju u gotovo nemoguć položaj. Oni će ili sebe percipirati kao loše dete ili će početi da se brani i krivi druge. Ni jedno ni drugo ne pomaže da se problem reši. Ako se pitate šta pomaže, vratite se nekoliko pasusa iznad, odgovor je u uokvirenom delu teksta.
Priredila: A. Cvjetić