Za rubriku „Pitajte psihologa“ najviše pitanja je, na naše iznenađenje, stiglo na temu problema pražnjenja creva kod dece. Većina roditelja mogla je da početak problema poveže sa nekim događajem ili drugim problemom koje je dete imalo, ali ima i onih koji tvrde da se kod deteta problem javio iznenada, bez jasnog uzroka.
Evo šta kaže jedna od zabrinutih mama:
„Kada dobije nagon za pražnjenjem, moj sin se sakrije iza vrata ili u neki ugao i ćuti dok nagon ne prođe. Sav je u grču da se ne bi desilo pražnjenje. Ne dozvoljava stavljanje na nošu, pa smo pokušali sa školjkom. Međutim, ni to nije pomoglo. Stolicu zadržava i po 7-10 dana.“
Ova mama kaže i da su koristili sirupe po preporuci pedijatra, ali su, kako je dete raslo, i oni prestali da deluju, te je i pedijatar konstatovao da problem nije fiziološke prirode.
„Pokušala sam da razgovaram sa njim i postavljala mu pitanja – da li ga nešto boli, da li se nečega plaši… Međutim, odgovor na sva moja pitanja je bio negativan. Odgovara mi da se ne plaši ničega i da ga ništa ne boli, a opet odbija da sedne na nošu ili WC školjku.“
Odgovor psihologa
Šta kada čujemo od lekara da je neki simptom psihološke prirode?
Psihološki pristup psihosomatskim problemima je drugačiji od medicinskog pristupa koji podrazumeva da postoji simptom, jasan uzrok i lek (savet) za uklanjanje istog. Međutim, psiha ne funkcioniše na takav način iz razloga jer postoji mnogo uzroka za jedan isti problem kod različitih osoba, zatim jedan uzrok može da ima više manifestacija i ne postoji jasan savet ili postupak koji eliminiše neželjeno ponašanje ili misli.
Dakle, ako je nešto psihološke prirode, pored pregleda kliničkog psihologa neophodna je psihoterapija – terapija razgovorom. U ovakvim slučajevima roditelji možda očekuju rešenje ili savet: „Pitajte dete posle jela da li ga boli stomak, ili radite vežbe za opuštanje, tople kupke, vidite zašto je dete besno itd…“ ali to nije delotvorno jer je simptom kod deteta samo rezultat porodične atmosfere oko njega. Ne znamo tačno koji, to se otkriva kontinuiranim razgovorima sa porodicom, ne samo sa detetom. Iz nedelje u nedelju prate se dešavanja u porodici, pričamo svi o svemu otvoreno, upoznajemo se i sarađujemo.
Deca najčešće ne znaju da kažu kao mi odrasli šta im je, jer ni sama ne znaju sebi da objasne šta im je pa da to prenesu van sebe odraslima. Ne mogu da posmatraju sebe, ali osećaju…. i zato u razgovorima dođemo nekada, ne znamo kada, do momenta kada dete kaže: „E to!“ ili „Da, to mi smeta“, „Da, to ne volim“…. Tek kada čuje da o tom problemu razgovaraju odrasli ljudi, zna da prepozna.
Roditelji ne vole kada postavljaju pitanja za savet u vezi dece i umesto odgovora dobiju pitanje: „Kakav je odnos Vas i Vašeg supruga, ili Vas i bake koja čuva dete, ili Vas i druge dece?“
Mogu Vam dati ovako na slepo, jedno moguće objašnjenje iz teorije koje se može a i ne mora odnositi na Vaše pitanje. Normalna razvojna faza kroz koju svi prolazimo, po psihoanalitičkoj teoriji, je i takozvana „analna faza“ koja nastaje oko 2. godine, u kojoj deca svoje emocije i reakcije na dešavanja u okolini, inat, prkos, strah, sigurnost, brigu itd… ispoljavaju tako što ne žele da daju roditeljima ono što oni traže od njega – feces, u ovom slučaju. Odnosno, nakon prve „oralne faze“ u kojoj je kanal komunikacije između bebe i okoline (ali i između bebe i nje same) bio dominantno putem sisanja, plakanja i smeha, sledi „analna faza“ u kojoj deca telesno doživljavaju sve događaje iz okoline i sve emocije i osete tog dana kog su proživeli, gde umesto usta i kože glavni emotivni kanal preuzima sistem organa za varenje, što nam ostaje i kasnije u odraslom dobu – „sindrom nervoznih creva“, „grč u želucu od stresa“, „emotivni bol u stomaku“, „problem sa varenjem (određenih informacija u životu)“ itd…
Tako da Vam preporučujem porodičnu psihoterapiju ili individualnu psihoterapiju, da biste svi razumeli jezik kojim dete „govori“, zatim da se Vi sami otvorite za to iskustvo koje Vam možda nije prijatno i onda kroz taj put da svarite sve teške informacije, da ih ne zadržavate u sebi, već da ih izbacite, nakon čega sledi olakšanje, razumevanje cele situacije i razvoj deteta i cele porodice.
Autor: Sunčica Jovanović, master psiholog, sertifikovani psihoterapeut i životni trener O.L.I. psihodinamske integrativne psihoterapije.