Очекивања која данас имамо од деце врло се разликују и зависе од родитеља. Док једни ни од тинејџера не очекују да намести сопствени кревет, други од трогодишњака очекују да нема испаде беса и да увек слуша маму и тату.
Ни једни ни други не чине добро својој деци, али не зато што их не воле, већ зато што о дечјем развоју мало знају. Први, верујући да ће се дете нарадити кад одрасте, мисле да му помажу тиме што га чувају од обавеза. Други, пак, верују да деца немају право на љутњу и бес јер су им они све пружили и јер ни њима родитељи то право нису дали.
Проблем је у томе што не разумемо децу. Што не знамо како функционише њихов развој и шта можемо од њих да очекујемо у ком периоду.
Зато, ево неколико кратких смерница.
Где, заправо, друштво греши кад је реч о деци?
Друштво каже: Деца треба да буду мирна кад им се то каже.
Неуронаука каже: Деци је НЕОПХОДНО да се крећу.
Да, баш тако, неопходно. Иако ми верујемо да они још као веома мали морају да седе и читав сат ако то од њих затражимо, истина је да им тиме блокирамо нормалан развој. Истина је да није необично што се дете отима и вришти у ауто-седишту, што се врпољи у гостима. То је део нормалног развоја – стална потреба за покретом. Питање је само да ли ми то разумемо и да ли смо спремни да ту фазу развоја пустимо да тече онако како је потребно детету, или ћемо дете калупити онако како прија нама.
Друштво каже: Деца би требало да контролишу своје емоције и понашање (или – како сам ја био миран, само кад ме мама погледа)
Неуронаука каже: Деци је потребна ПОМОЋ да науче да контролишу емоције.
Самоконтрола је нешто што недостаје и многим одраслим људима, а ми је од деце очекујемо у сваком тренутку. Они немају право да буду љути и да викну. Немају право да им буде важно које је боје шоља из које пију јогурт и да ли ће у паркић обући дукс или прслук. Јер то су све небитне ствари. Али, заборављамо да су осећања детета важна колико и наша и да су ствари које нама делују неважно, њима можда велике као кућа. То не значи да им свака жеља мора бити испуњена, али имају право да буду тужни, љути, да викну. Ако их пустите да осећају, неће они постати безобразни и размажени. Они ће, временом, научити да то није начин којим се долази до циља, а да се контролом емоција добија много више. А ако вам је важно шта ће на то рећи људи који гледају, онда је то сасвим други проблем.
Друштво каже: Деца смеју да гледају, али не и да дирају ствари (у продавници, парку, на игралишту).
Неуронаука каже: Деца уче истражујући.
Додир је за децу много важније чуло него за нас одрасле. Њима је тешко, претешко да не додирну нешто што им је занимљиво. И иако је разумљиво да им нећете дозволити да испипкају све у локалној продавници, није добро ни да очекујете да ништа не додирну. Договорите се пре уласка у продавницу да смеју, рецимо, да додирну 3 ствари које желе. А у паркићу се трудите да не браните да копају по прашини, сакупљају лишће и праве салату од траве. Они тако уче.
Друштво каже: Деца треба да науче да деле још као мала.
Неуронаука каже: Деца до одређеног узраста на препознају ничије потребе осим својих.
И то није тако због тога што су они себични. То је тако јер још на то нису спремни. Мали су. Уче. Можда ће једног дана бити изузетно осећајни, емпатични и дарежљиви. Али не са две године јер је то готово немогуће, осим ако то чине да би добили похвалу од вас. А да, сетимо се само марта 2020. и тога како смо брашно и шећер били (не)спремни да делимо са другима. А онда то очекујемо од деце.
Фронтални режањ, део мозга задужен за доношење одлука, развија се све до 25. године! Имајте то на уму када следећи пут од свог трогодишњака будете очекивали да се не понаша као дете.
И пре него што кажете да су деца генерацијама васпитавана потпуно супротно од овога што текст саветује, а да су то одрасли који су данас људи – осврните се око себе. Погледајте свет око себе. Да ли је то то идеално место које смо тако добрим направили тим старим методама васпитања? Или ипак треба нешто да мењамо?