Višedecenijske reforme obrazovnog sistema Srbije sprovode se kroz niz strateških mera, poput uvođenja standarda u sistem, novih nastavnih programa, završnog ispita, državne mature, inkluzivnog obrazovanja i sl. Ako imamo u vidu odlike društva 21. veka, svaka od navedenih promena jeste i dobra i poželjna. Međutim, iako reformski potezi traju već prilično dugo, u samom kvalitetu obrazovanja nema vidljivog napretka. Između hrpe pravilnika i stručnih uputstava koji regulišu gotovo svaki delić obrazovne prakse, vrtoglavog razvoja nauke i tehnologije i etičkog kodeksa društva koje je već dobilo epitet postmoralnog, nastavnička misija uglavnom se svodi na rešavanje problema, a bavljenje lepim, slobodnim i kreativnim tek su iskliznuća.
Kvalitetno učenje i podučavanje treba da bude garantovano kontekstom koji obezbeđuje raznovrsnost učenja, u širinu i u dubinu, kako bi pogodovao učenju svih učenika, u podržavajućoj, inspirativnoj i inovativnoj atmosferi. Tako se obezbeđuje jedan od važnijih pedagoških principa – individualizacija. Međutim, kada se u praksi bavimo prilagođavanjem nastave učenicima, obično imamo na umu učenike slabije uspešnosti. Polazeći od uverenja da će se već nekako sami snaći, učenici visokih kapaciteta uglavnom nam nisu prioritet. Paradoksalno, jer su učenici visokih kapaciteta glavni zalog za bolju budućnost.
Formalno gledano, naš obrazovni sistem ima rešenja za darovite učenike
Odavno postoji akceleracija, kao administrativni mehanizam ubrzanog školovanja, ali koliko nam je poznato, vrlo retko se koristi. Osim toga, u našim školama postoje i specijalizovana odeljenja za darovite, mada ona nisu jednako dostupna svim učenicima. Ono što bi u našem sistemu trebalo biti okosnica podrške darovitim učenicima svakako je inkluzivni pristup.
Prilika da se daroviti učenici obrazuju prema individualnom obrazovnom planu sa proširenim i obogaćenim programom (poznatijem kao IOP 3), daje široke mogućnosti podsticanja darovitosti. Međutim, statistika kaže da IOP 3 nije popularan u našim školama i njegovo izostajanje nadoknađuje se dodatnom nastavom, kako bi se izbegao još jedan paket obrazaca, procedura i saglasnosti.
Pokazalo se da, inače dobra ideja individualizacije, nije baš lako sprovodiva. O tome svedoči činjenica da su mnoga zvučna imena pedagoške prakse tragala za dobrim modelom i došla do tek polovičnih rešenja. Među do sada ponuđenim modelima, čini se da je projektno učenje najbliže uspehu.
Šta je projektno učenje?
Model projektnog učenja sažima u sebi usvajanje akademskih i funkcionalnih znanja i veština i podiže učenje na viši nivo nadograđujući ga metakognicijom. Zahvaljujući istraživačkoj komponenti i raznovrsnosti zadataka, svaki učenik može se posmatrati u različitim kontekstima, što nastavniku daje značajno veće šanse da uoči nečiji talenat, te da ga podstiče do izvrsnosti.
Projektno učenje u našim školama još uvek je relativna novina, ali ne smeju se zanemariti iskustva iz resora neformalnog obrazovanja u kojem se projektno učenje razvija duže vreme.
Jedan od referentnih primera je Biblioteka plus, udruženje koje više od 15 godina razvija obrazovne projekte usmerene na razvoj izvrsnosti. Među prvim projektima koji u svojoj suštini imaju projektno učenje, nastao je višegodišnji projekat Internest. Baziran je na istraživačkom i kreativnom učenju zasnovanom na čitanju.
Biblioteka plus trenutno realizuje projekat Projektna nastava u funkciji uočavanja učenika sa posebnim sposobnostima, koji je prvenstveno usmeren na razvijanje nastavničkih kompetencija. Ideja projekta je da se u školama-učesnicama formira tim nastavnika koji će činiti jezgro projektnog učenja. U projektu učestvuje 5 osnovnih i 5 srednjih škola sa teritorije cele zemlje. Tim od 10 mentora koji čine nastavnici sa zvanjem, pripremljen je da bude podrška školskim timovima, koji će od septembra u svojim školama realizovati projekat koji integriše više nastavnih predmeta. Najbolji primeri iz prakse biće predstavljeni u štampanoj formi, a ceo projekat predstavljen na konferenciji koja će se održati u novembru.
Angažovanje Biblioteke plus iznedrilo je i formiranje Centra za razvoj projektnog učenja, čiji cilj jeste uzajamna podrška, razmena primera dobre prakse i unapređivanje profesionalnih kompetencija svih nastavnika koji primenjuju projektno učenje, ili imaju nameru da se upuste u ovu truda vrednu avanturu.
Autor: Biljana Radović, psiholog