U tišini manastira Visoki Dečani, tamo gde se miris tamjana meša sa polutamom srednjeg veka, stoji jedan kameni kapetan vremena. Reč je o kraljevskom tronu, verovatno jedinom originalnom srednjovekovnom vladarskom prestolu koji je preživeo sve oluje balkanske istorije i dočekao naše dane.
Zašto je ovaj tron poseban?
Zamislite vreme kada su crkve bile i državne palate. Kralj Stefan Uroš III, poznatiji kao Dečanski, imao je jasnu viziju: na ovom tronu tokom službe sme da sedi samo vladar. Čak ni najviši crkveni velikodostojnici nisu imali tu privilegiju. Međutim, istorija ume da bude surova režiserka. Ktitor Dečana stradao je 1331. godine, pre nego što je manastir potpuno završen. Tako je prvi koji je seo na presto bio njegov sin, moćni car Dušan Silni.
Dodir moderne istorije
Tron nije ostao samo u magli 14. veka. Na njemu su sedeli gotovo svi srpski vladari koji su uspeli da posete ovu svetinju kroz vekove. Poslednji među njima bio je kralj Aleksandar I Karađorđević.
Kada je 1924. godine došao u Dečane, tron je za njega posebno pripremljen: dodat mu je crveni plišani naslon sa belim dvoglavim orlom. Dok je kralj potpisivao knjigu gostiju, kameno postolje staro šest vekova podsećalo je sve prisutne da krune prolaze, ali Dečani ostaju.
Jeste li znali? Uz tron se vezuje i legenda o „zavetnim svećama”. Priča se da ih je kneginja Milica, neutešna nakon Kosovskog boja, ostavila manastiru uz strog nalog: da ih zapali samo onaj vladar koji ponovo oslobodi ove krajeve. Na taj plamen se čekalo više od pola milenijuma!
Kamen koji pamti
Danas, ovaj tron nije samo muzejski eksponat. On je spoj srednjovekovne stroge geometrije, pliša iz doba Jugoslavije i večne legende. Dok stojite ispred njega, lako je zamisliti vitezove u oklopima i kraljeve sa krunama koji su baš sa tog mesta posmatrali istu ovu lepotu koju mi vidimo danas.
Sve prolazi, ali dečanski kamen ne mrda.
Autor: Aleksandra Kozul