Родитељи који примете да нешто са развојем говора код детета није у реду, па већ на узрасту од годину или две дете одведу код логопеда да би добили стручно мишљење, често трпе неку врсту осуде околине због тога, каже логопед Ирена Аврамовић, једна од ауторки блога Логопеди Аврамовић.
Велики је број оних који заговарају теорију да ће дете кад-тад проговорити и да свако дете има свој темпо који не треба пожуривати. Са овим се, донекле, слаже и Ирена.
„Спонтани развој заиста чини своје и неким током би се говор свакако развијао. Али, требало би размишљати и о томе шта се заправо догађа са дететом које има две године, а није проговорило.“ – објашњава она.
У тој ситуацији најпре би требало мислити на емоције детета. Ако се сви други аспекти развоја – интелектуални, моторни, сазнајни – одвијају у складу са узрастом детета, а нема развијен језик као средство комуникације изражавања, дете трпи осујећење много више пута у току дана него што то доживљавају његови вршњаци.
„Сазнајни развој детета далеко је већи од онога што оно може да изрази невербално. Тако деца, будући да имају потребу да изразе емоције, да питају нешто или изнесу неко своје запажање, а немају инструмент који им је за то потребан (у овом случају говор), постају несигурна, незадовољна, раздражљива. Последица тога је, логично, промена понашања. Деца постају нервозна, љута, праве драматичне сцене са плакање и вриштањем јер је то једини начин да изразе своју немоћ и незадовољство.“
Постоји још једна, можда најважнија последица која се јавља код деце чији се говор развија спорије него остали елементи развоја, тврди Ирена. То је, како објашњава, лако одустајање. Дете које жели нешто да изрази, а не може, повлачи се. Одустаје и не труди се. Свесно је да не може главом кроз зид и бира неку другу активност, учећи тако да увек кад наиђе на потешкоћу, просто одустане и окрене се нечему другом. То су деца која брзо премештају пажњу са једне играчке на другу, или са једне активности на другу. Чим наиђу на проблем.
„Ако дете то ради дужи период, опсег пажње који би временом требало да бива све дужи, постаје заправо све краћи. Зато су то деца која често изгледају као да имају поремећај пажње.“
Ирена каже да се са тако малом децом рад своди на игру и саветовање са родитељима који добијају инструкције како би требало да се понашају у одређеним ситуацијама, како би подупрли и подржали развој свог детета. Дете тако схвата да има подршку и ослонац и учи да постоји начин да оно што му је тешко разреши, да од тога не мора бежати.
„Ако се са интервенцијом крене на време, све се лакше и брже решава.“ – закључује Ирена.