Мој муж и ја смо увек причали дa ћемо имати децу тек након неколико година у браку, како бисмо заиста могли да уживамо једно у другом, да путујемо, будемо прави онај модеран брачни пар. Ништа од тога. Била сам трудна већ на самом венчању.
Ускоро је стигао наш син и били смо толико заљубљени у нашу малу породицу. Родитељство нам је баш пријало.
Увек смо желели двоје деце и надали се да ћемо имати и дечака и девојчицу. Два је нам изгледало као поуздан и практичан број.
Било нас је двоје па смо могли да их носимо појединачно, а и ја имам две руке, таман за по једно дете. Чак се и на вожње у луна-парку иде у паровима. Тако да када смо поздравили нашу кћерку, две године касније, осећали смо се благословено.
Међутим, као да то није било то. Нисмо били потпуни.
А то је било чудно с обзиром на то да смо увек разговарали о двоје деце и били срећни што смо имали дечака и девојчицу. Шта још тражим?
Унутрашњи глас ми се с времена на време јављао и тихо изговарао „треће дете”. Борила сам се са овим унутрашњим дијалогом већ месецима, размишљајући о свим за и против аргументима.
Када је нашој кћерки било отприлике 15 месеци, изнела сам своја размишљања пред својим мужем. И он је рекао да је његово срце препуно љубави према нашој деци, али да му се допада идеја о трећем. Међутим, заиста није имао жељу да се врати у фазу беба.
Искрено, нисам могла да га кривим. Иако су драгоцени, ти рани дани су тешки. Претешки. Они су испуњени беспомоћним ноћима којима претходи 9 месеци трудноће, плус додатно време за још један круг дојења.
У том тренутку смо били потпуно опуштени у родитељским терминима. Били смо тек изашли из фазе пелена, обоје деце је континуирано спавало ноћу, путовања су била забавна, а финансијски смо били стабилни.
Али, чак и са толико логике која ме је терала да останем на двоје деце, нисам успела да избијем идеју о трећем из главе.
Обраћала сам се пријатељима и породици за мишљења и искуство из прве руке на тему у нади да ће ме дефинитивно определити за једну или другу страну. Бака мог мужа, која је родила петоро деце, је рекла да је са сваким наредним дететом све лакше и лакше. А после другог, нема никакве разлике колико деце имате. С друге стране, драга пријатељица и мама троје деце, изјавила је да ће нас треће дете или повезати или развести. Ухх! Нисам била сигурна на коју страну ограде да се савијем.
Онда сам попричала и са мојом мамом. И уопште не знам зашто то није прва ствар коју сам урадила. Ваљда због тога што сам у дубини душе знала шта ће ми рећи. Подсетила ме је да ће долазак још једне бебе донети нове бесане ноћи, а ујутру ће ме сачекивати брига о двоје старијих. Подсетила ме је да ће неред и бука бити страшни и да ћу чупати косу с главе. Подсетила ме је да ће све личити на циркус и да ћу се осећати као да жонглирам тражећи све време равнотежу да не паднем.
И таман кад сам помислила да сам одлучила, она је рекла: „Али, и кад све то узмем у обзир, у животу највише жалим што нисам родила и треће дете.” Објаснила ми је да је била превише исцрпљена, ментално и физички, и осећала је као да ће је још једно дете потпуно сломити.
Али са сузама у очима је наставила: “Али нико ми није рекао колико је лепо када гледаш ширу слику.”
Тада ми је постало јасно. Гледали смо нашу породицу на микро нивоу, стресирајући се због свакодневних проблема, збрке и одсуства сна.
Затворила сам очи и видела нас за 10 година. Видела сам породичне одморе са планинарењем кроз козје стазе и играње на плажи. Видела сам пуну кућу са много различитих искустава која се деле око кухињског стола. Видела сам нас као породицу од пет. И осећала се спокојно по први пут.
У мају смо поздравили наше треће дете, још једну предивну девојчицу.
Оно што је било тако тешко прва два пута сада је било некако природно.
Све је то родитељство. Оно што ми првобитно сматрамо тешким, на крају бледи, остављајући пут за следећу фазу. Као родитељ, сигуран сам да ће бити много, много нових изазова како наша деца расту.
Мој супруг и ја сада поздрављамо ова тешка времена са мантром: “И то ће проћи”. Тешка времена су тако привремена и пролазе брзо, па зашто не уживати у вожњи?
Нова беба је у нашим животима већ скоро три месеца. Има дана када се осећам као да сам разапета и питам се да ли сам способна да будем мајка троје деце, али онда се сетим тих речи моје мајке.
Те речи ми помажу да прођем кроз периоде лошег сна и хаоса и подсетим се да постављам основу за оно што ће доћи.
Гледамо у будућност као породица од пет чланова и све авантуре које ћемо поделити загревају моје срце. И у међувремену, одлучујем да уживам у овим раним данима, без обзира на то колико су неуредни и и хаотични. Сада знам, заједно, ми ћемо то све схватити и превазићи на нашем путу.
Припредила: А. М.