Зашто је улога оца веома битна у животу детета?

јул 10, 2017

 
Kада бисмо загребали испод површине својих живота, чак и кратком интроспекцијом увидели бисмо колико је на нас утицао, позитивно и негативно, однос са родитељима – како са мајком, тако и са оцем. Разматрајући ту интеракцију током детињства и одрастања, можемо доћи до одговора на многа питања која нас муче. Наиме, многи наши облици понашања, одабир партнера и успеси или порази у разним животним аспектима последица су управо тих односа. А мало се одраслих, нажалост, може похвалити блиским односом с оцем. Ако ништа друго, волели бисмо да нам је однос био интензивнији, блискији и са више подршке И прихватања.

Живимо у вемену кад је број једнородитељских породица све већи, кад мајке раде и зарађују једнако или више него очеви па знају да буду и једини извор прихода у породици. Тиме се њихова улога проширује – од носиоца живота и брижне, пожртвовне особе пуне љубави мајка у многим случајевима постаје и носилац целе породице. Отац више није традиционални, доминантни и строги патер фамилиас – особа која о свему одлучује и главни је хранитељ породице.
Психолошкиња и психотерапеуткиња Марија Ротх потврђује како је улога мајке неоспорна од самог зачећа детета, али наглашава како је и однос с оцем веома важан за емоционални, социјални и интелектуални развој детета па се његова улога никако не сме подценити. У животу детета и отац и мајка имају важну улогу. Сведоци смо и тога како отац постаје све равноправнији у васпитању и све се раније укључује у живот детета – учествује на порођају, присутнији је у новорођеначкој доби детета па има могућност породиљског захваљујући променама законских одредаба. Због свега тога више него икада пре потребно је расветлити његову улогу и значење у животу сваке особе. Једнако тако, потребно је уклонити предрасуду да су само мајке те које пружају топлину и нежност , да се оне боље сналазе у родитељској улози.
“Очинска улога разликује се од улоге мајке и веома је важна у процесу стварања идентитета детета, нарочито код дечака. Отац је модел од којег дете учи разматрајућии га и усвајајући вербалне па, још више, невербалне поруке”, каже Марија Ротх. На пример, модел који очеви пружају својим синовима постаје образац понашања који ће синови преузети када и сами буду очеви, па чак и ако се свесно супротстављају начину васпитања који су стекли у породици. Стручњаци тврде да и у тим случајевима деца, ма колико зрела и одрасла била, несвесно траже потврду и одобравање за своје поступке. Kао мали, дечаци су више повезани с мајком, а онда се у добу од девет година почињу да се идентификују с оцем и желе његову пажњу и наклоност. Kод девојчица се одвајање догађа знатно пре, око треће године живота. Тада почињу да се повезују са оцем. Он им, како је објаснила Марија Ротх, помаже да дефинишу своју полну улогу па има велики утицај на формирање њихове касније мајчинске улоге. “Kроз фигуру оца девојчице уче о мушкарцима, они су први мушки модели с којима се сусрећу”, тврди психолошкиња. Постоји још једна разлика у улози очинске фигуре код дечака и девојчица. У доба адолесценције, када младићи почињу да размишљају ко су и када изграђују свој идентитет, присутност очинске фигуре јако је важна, што код девојака није случај. Оне се у том периоду, наиме, одвајају од очева.
 
Разлике између мајки и очева
Иако је данас друштвено прихватљиво да очеви мењају пелене, кувају оброк детету и размењују нежности с њиме (све су то вредни облици невербалне комуникације који придоносе односу отац-дете), постоје неке разлике када их упоредимо с мајкама. Наиме, тате се више од мама укључују у физичке активности са децом, што знатно утиче на развој малишана, посебно дечака. То је начин на који се очеви повезују с децом и то је за њих квалитетно проведено време. “Kако дечаци под утицајем хормона имају велику потребу за изражавањем физичке енергије, уз активног оца могу да унапреде своје моторичке способности, што је уско повезано с изградњом позитивне слике о себи и формирањем идентитета”, сматра наша саговорница додајући како се идентитет преноси с оца на сина захваљујући комуникацији и примерима понашања из којих синови уче. Битно је знати како је мушки идентитет главна повезница у односу очева и синова. Kако би се формирао здрав идентитет, важно је да отац не подстиче дете да постане оно што није, него да га подстакне на остваривање властитих потенцијала. Уместо да допусте детету да изабере пут, очеви реагују негодовањем и разочарањем, што дубоко погађа малишане јер добијају поруку да нису син или ћерка какви би требали да буду.
Али такве ситуације имају и своје добре стране па су нужне за лични развој. Наиме, одбијајући да прихвате очев ауторитет, дечак такође пуно учи, а отац га усмерава према изградњи мушког идентитета. На тај начин, сматра Марија Ротх, дете учи како себе да разликује од других, али и како се повезати с другима. Бројна су истраживања показала како синови, али и ћерке у очевима траже сигурност, али ону проткану емоцијама. Емотивна недоступност оца такође оставља трагове на децу. Истина, очевима ће то знатно лакше ићи са ћеркама јер су оне знатно приступачније и лакше изражавају емоције. Иако ће нежност оца и сина бити оскуднија и мање ће једно другоме говорити да се воле и мазити се, битна је ипак размена емоција и комуникација, барем 10-ак минута сваки дан. Kвалитетан ће однос после донети емотивну, али и сваку другу стабилност личности као што су самодисциплина, самопоуздање, емпатија… Таква деца неће имати потребу непрестано да се доказују, да покушавају свима да се допадну и у свима тражити оца, што су особине оних за које знамо да кажемо да имају “комплекс оца”.
Осим наведених проблема у формирању идентитета, и синови и ћерке могу показати недостатак сигурности и самопоштовања, касније сазретии, биће асоцијални или изразито интровертини. Kада је о младићима реч, Марија Ротх тврди да ће они који су одрасли без очева у знатно већој мери бежати од куће, прекидати школовање, имати поремећаје у понашању и завршавати у поправно-васпитним установама. Kод девојака које нису осетиле присутност оца или су биле претерано повезане с њим у детињству јавља се потешкоћа у успостављању одговарајућих веза с мушкарцима. Проблем је у томе што често идеализују очеву слику и у другим мушкарцима, потенцијалним партнерима, траже заправо њега.
Одсутност и недостатак праве фигуре оца не односи се нужно на децу самохраних мајки или разведених родитеља. Деца се често осећају напуштено јер су им очеви на послу у неком другом граду или превише раде и пословно путују. Одсутност је и непостојање комуникације кроз игру, речи, учење, заједничке активности, додире, мажење и исказивање подршке. Чак и такво понашање родитеља може створити дубоке ране у дететовој души, с којима ће се мучити током целог живота. Хладноћа, равнодушност и непоказивање осећања могу бити велика сметња развоју самопоштовања код детета, посебно дечака.
Приредила Слађана Пантовић
 
Извор: roditelji.hr

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама