Kada bismo zagrebali ispod površine svojih života, čak i kratkom introspekcijom uvideli bismo koliko je na nas uticao, pozitivno i negativno, odnos sa roditeljima – kako sa majkom, tako i sa ocem. Razmatrajući tu interakciju tokom detinjstva i odrastanja, možemo doći do odgovora na mnoga pitanja koja nas muče. Naime, mnogi naši oblici ponašanja, odabir partnera i uspesi ili porazi u raznim životnim aspektima posledica su upravo tih odnosa. A malo se odraslih, nažalost, može pohvaliti bliskim odnosom s ocem. Ako ništa drugo, voleli bismo da nam je odnos bio intenzivniji, bliskiji i sa više podrške I prihvatanja.
Živimo u vemenu kad je broj jednoroditeljskih porodica sve veći, kad majke rade i zarađuju jednako ili više nego očevi pa znaju da budu i jedini izvor prihoda u porodici. Time se njihova uloga proširuje – od nosioca života i brižne, požrtvovne osobe pune ljubavi majka u mnogim slučajevima postaje i nosilac cele porodice. Otac više nije tradicionalni, dominantni i strogi pater familias – osoba koja o svemu odlučuje i glavni je hranitelj porodice.
Psihološkinja i psihoterapeutkinja Marija Roth potvrđuje kako je uloga majke neosporna od samog začeća deteta, ali naglašava kako je i odnos s ocem veoma važan za emocionalni, socijalni i intelektualni razvoj deteta pa se njegova uloga nikako ne sme podceniti. U životu deteta i otac i majka imaju važnu ulogu. Svedoci smo i toga kako otac postaje sve ravnopravniji u vaspitanju i sve se ranije uključuje u život deteta – učestvuje na porođaju, prisutniji je u novorođenačkoj dobi deteta pa ima mogućnost porodiljskog zahvaljujući promenama zakonskih odredaba. Zbog svega toga više nego ikada pre potrebno je rasvetliti njegovu ulogu i značenje u životu svake osobe. Jednako tako, potrebno je ukloniti predrasudu da su samo majke te koje pružaju toplinu i nežnost , da se one bolje snalaze u roditeljskoj ulozi.
„Očinska uloga razlikuje se od uloge majke i veoma je važna u procesu stvaranja identiteta deteta, naročito kod dečaka. Otac je model od kojeg dete uči razmatrajućii ga i usvajajući verbalne pa, još više, neverbalne poruke“, kaže Marija Roth. Na primer, model koji očevi pružaju svojim sinovima postaje obrazac ponašanja koji će sinovi preuzeti kada i sami budu očevi, pa čak i ako se svesno suprotstavljaju načinu vaspitanja koji su stekli u porodici. Stručnjaci tvrde da i u tim slučajevima deca, ma koliko zrela i odrasla bila, nesvesno traže potvrdu i odobravanje za svoje postupke. Kao mali, dečaci su više povezani s majkom, a onda se u dobu od devet godina počinju da se identifikuju s ocem i žele njegovu pažnju i naklonost. Kod devojčica se odvajanje događa znatno pre, oko treće godine života. Tada počinju da se povezuju sa ocem. On im, kako je objasnila Marija Roth, pomaže da definišu svoju polnu ulogu pa ima veliki uticaj na formiranje njihove kasnije majčinske uloge. „Kroz figuru oca devojčice uče o muškarcima, oni su prvi muški modeli s kojima se susreću“, tvrdi psihološkinja. Postoji još jedna razlika u ulozi očinske figure kod dečaka i devojčica. U doba adolescencije, kada mladići počinju da razmišljaju ko su i kada izgrađuju svoj identitet, prisutnost očinske figure jako je važna, što kod devojaka nije slučaj. One se u tom periodu, naime, odvajaju od očeva.
Razlike između majki i očeva
Iako je danas društveno prihvatljivo da očevi menjaju pelene, kuvaju obrok detetu i razmenjuju nežnosti s njime (sve su to vredni oblici neverbalne komunikacije koji pridonose odnosu otac-dete), postoje neke razlike kada ih uporedimo s majkama. Naime, tate se više od mama uključuju u fizičke aktivnosti sa decom, što znatno utiče na razvoj mališana, posebno dečaka. To je način na koji se očevi povezuju s decom i to je za njih kvalitetno provedeno vreme. „Kako dečaci pod uticajem hormona imaju veliku potrebu za izražavanjem fizičke energije, uz aktivnog oca mogu da unaprede svoje motoričke sposobnosti, što je usko povezano s izgradnjom pozitivne slike o sebi i formiranjem identiteta“, smatra naša sagovornica dodajući kako se identitet prenosi s oca na sina zahvaljujući komunikaciji i primerima ponašanja iz kojih sinovi uče. Bitno je znati kako je muški identitet glavna poveznica u odnosu očeva i sinova. Kako bi se formirao zdrav identitet, važno je da otac ne podstiče dete da postane ono što nije, nego da ga podstakne na ostvarivanje vlastitih potencijala. Umesto da dopuste detetu da izabere put, očevi reaguju negodovanjem i razočaranjem, što duboko pogađa mališane jer dobijaju poruku da nisu sin ili ćerka kakvi bi trebali da budu.
Ali takve situacije imaju i svoje dobre strane pa su nužne za lični razvoj. Naime, odbijajući da prihvate očev autoritet, dečak takođe puno uči, a otac ga usmerava prema izgradnji muškog identiteta. Na taj način, smatra Marija Roth, dete uči kako sebe da razlikuje od drugih, ali i kako se povezati s drugima. Brojna su istraživanja pokazala kako sinovi, ali i ćerke u očevima traže sigurnost, ali onu protkanu emocijama. Emotivna nedostupnost oca takođe ostavlja tragove na decu. Istina, očevima će to znatno lakše ići sa ćerkama jer su one znatno pristupačnije i lakše izražavaju emocije. Iako će nežnost oca i sina biti oskudnija i manje će jedno drugome govoriti da se vole i maziti se, bitna je ipak razmena emocija i komunikacija, barem 10-ak minuta svaki dan. Kvalitetan će odnos posle doneti emotivnu, ali i svaku drugu stabilnost ličnosti kao što su samodisciplina, samopouzdanje, empatija… Takva deca neće imati potrebu neprestano da se dokazuju, da pokušavaju svima da se dopadnu i u svima tražiti oca, što su osobine onih za koje znamo da kažemo da imaju „kompleks oca“.
Osim navedenih problema u formiranju identiteta, i sinovi i ćerke mogu pokazati nedostatak sigurnosti i samopoštovanja, kasnije sazretii, biće asocijalni ili izrazito introvertini. Kada je o mladićima reč, Marija Roth tvrdi da će oni koji su odrasli bez očeva u znatno većoj meri bežati od kuće, prekidati školovanje, imati poremećaje u ponašanju i završavati u popravno-vaspitnim ustanovama. Kod devojaka koje nisu osetile prisutnost oca ili su bile preterano povezane s njim u detinjstvu javlja se poteškoća u uspostavljanju odgovarajućih veza s muškarcima. Problem je u tome što često idealizuju očevu sliku i u drugim muškarcima, potencijalnim partnerima, traže zapravo njega.
Odsutnost i nedostatak prave figure oca ne odnosi se nužno na decu samohranih majki ili razvedenih roditelja. Deca se često osećaju napušteno jer su im očevi na poslu u nekom drugom gradu ili previše rade i poslovno putuju. Odsutnost je i nepostojanje komunikacije kroz igru, reči, učenje, zajedničke aktivnosti, dodire, maženje i iskazivanje podrške. Čak i takvo ponašanje roditelja može stvoriti duboke rane u detetovoj duši, s kojima će se mučiti tokom celog života. Hladnoća, ravnodušnost i nepokazivanje osećanja mogu biti velika smetnja razvoju samopoštovanja kod deteta, posebno dečaka.
Priredila Slađana Pantović
Izvor: roditelji.hr