Кажу да Јевреји, када деца затраже да им нешто купе, никад не говоре: ”То је прескупо, не можемо то да приуштимо.” И пре него што ово осудите и схватите као попустљивост, прочитајте до краја.
Наиме, та фраза је у неким јеврејским породицама ”забрањена” већ генерацијама. Уместо тога, они својој деци упуте једно једноставно питање које из темеља мења дечју перспективу и начин размишљања.
Када дете пожели нешто скупо, уместо ”не можемо то да приуштимо”, Јевреји ће упитати: ”Како бисмо то могли да приуштимо?”
Можда на први поглед то не делује као нека велика разлика, али говорећи им ”не можемо то да приуштимо”, заправо их учите да су могућности непроменљиве и да се ту не може ништа учинити. Учите их да не размишљају, да не траже решења. Да су њихове могућности ограничене на оно што им је дато. Да је желети нешто лепше бесмислено. Заправо сте тиме поставили границу њиховој машти и сналажљивости.
Али зато, кад кажете ”како бисмо то могли да приуштимо”, отшкринули сте врата и мозак вашег детета почиње убрзано да ради у потрази за решењем. Можда бих могао да штедим, можда бих нешто могао да урадим па да зарадим, можда бих могао да продам нешто што више не користим. Управо сте укључили мод креативности у мозгу свог детета! Оно почиње да решава проблеме, тражи могућности, размишља о њима.
Већина нас ће стотинама пута изговорити својој деци то чувено: ”Не можемо то да приуштимо.” Некима ће то можда бити подстицај само по себи, али за многе је то тачка. Крај. Не размишљају даље. Престају да питају и да сањају.
Али, ако им стотинама пута до 15. године кажемо ”како бисмо то могли да приуштимо” ми смо поставили један мали део темеља за будућег лидера који тражи решења у какавој год ситуацији да се налази.
Сваки пут кад ваше дете пожели нешто што не можете (или не желите) да му тек тако купите, то није проблем, то је прилика. Прилика да се пронађе пут до испуњења циља и ако он делује далеко.